Čovek sa dva imena i prezimena

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Da je Volfgang Gete bio u pravu kada je napisao „da nesreća oblikuje čoveka i prisiljava ga da upozna samog sebe” potvrđuje i život predsednika Udruženja logoraša Drugog svetskog rata Republike Srpske sedmdesetsedmogodišnjeg Gojka Kneževića. On je rođen u selu Ušivac kod Kozarske Dubice, a u leto 1942. godine, s još 24.000 kozarske i potkozarske dece, ustaše su ga doterale u logor u Staroj Gradišci.

U Staroj Gradišci je gledao kada su ustaše streljale zarobljenu decu na obali Save. Takođe, gledao je kada su decu ugonile u kamione cisterne u kojima su ih davili otrovnim gasom.

„Moja majka Jovanka je u zbegu na Kozari rodila kćerku kojoj je nadenula ime Leposava. Ustaše su odmah ubile moju sestru, a zatim sam gledao kako ubijaju i moju majku. Osim njih dve, u ustaškim logorima je ubijeno osmoro moje braće i sestara. Ja sam jedini preživeo zahvaljujući Diani Budisavljević koja nije mogla gledati patnju dece u ustaškim logorima. Ona je, s Međunarodnim crvenim krstom, obilazila Jasenovac, Jastrebarsko i druge ustaške logore iz kojih je sigurne smrti spasla 12.000 dece”, priča Gojko Knežević od kojeg je ustaški pakao napravio anđela. To dokazuje i Orden časti sa srebrnim zracima, najvišim priznanjem za hrabrost i humanosti kojim ga je odlikovao bivši predsednik RS dr Rajko Kuzmanović.

On kaže da je izStare Gradiške prebačen u Jasenovac, odakle je premešten u Sisak, a zatim je preko „kužne“ bolnice u Zagrebu dospeo u logor „Jastrebarsko”. „U jesen 1944. godine odveden sam u Zavod za gluvonemu decu u Zagrebu. Iz Zavoda su me preuzeli Blanka i Stjepan Novaković, ali su mi promenili ime u Vojko Novaković. Kod njih sam dočekao oslobođenje i ostao sam kod njih sve do 1948. godine kada me je pronašao otac koji je bio u partizanima. Kada se pojavio u Zagrebu došlo je do drame kome ja pripadam – Novakovićima ili svom biološkom ocu”, seća se naš sagovornik.

U Zagrebu je ostao do punoletstva i u njemu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Kada postao punoletan otišao je u opštinu Črnomerac i vratio svoje pravo ime i prezime. „Iz Zagreba sam otišao u Beograd i, kao stipendista boračke organizacije, upisao srednju tehničku školu. Zatim sam iz Beograda prešao u Banjaluku i završio tehničku školu, a posle toga sam vanredno upisao i završio Elektrotehnički fakultet u Ljubljani”, opisuje svoj životni put Gojko Knežević.

On je, osim toga, bio i fudbaler – igrao je za Zagreb, tuzlansku Slobodu, pančevački Dinamo, Borac iz Banjaluke i Rudar iz Kaknja, koji je, kao trener, uveo u tadašnju Drugu ligu.

Knežević je i inovator, a njegov najznačajniji izum ugrađen je u tenk T-84. Reč je o uređaju koji stvara pritisak koji uništava protivtenkovske mine.

„Neposredno pred izbijanje rata u Hrvatskoj počeo sam da sanjam sve one užase koje sam preživeo u Jasenovcu i drugim ustaškim logorima. Nesvesno sam naslutio šta će se dogoditi i, kao rezervni artiljerijski oficir, bio sam najpre dobrovoljac u bivšoj JNA, a zatim u Vojsci Republike Srpske”, rekao nam je Gojko Knežević.

Na kraju razgovora, Knežević je još jednom istakao ulogu Diane Budisavljević u spasavanju srpske i druge dece iz ustaških logora. „Ona je radila sve što je mogla da nas spase i ja verujem da sam ostao živ zahvaljujući tome što me je dala na usvajanje porodici Novaković s kojom je bila bliska. Mi smo pokrenuli inicijativu da u Banjaluci jedna ulica ili trg dobije ime Diane Budisavljević. Za sada nemamo nikakvog odgovora, ali verujemo da će naš predlog biti prihvaćen”, kazao nam je Gojko Knežević.

--------------------------------------------------------------------------------

Ko je bila Diana Budisavljević

Diana Budisavljević (devojačko prezime Obekser) rođena je u Inzbruku 1891. gde je i umrla1978. Bila je udata za hirurgaJulija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme tzv. NDH.

Tokom Drugog svetskog rata bavila se humanitarnim radom i sigurne smrti spasla 12.000 dece iz ustaških logora smrti (uglavnom srpske, s Korduna, Kozare i hrvatskih i bosanskih sela).

Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Ipak, od posledica boravka u logorima, posle spasavanja je umrlo oko 3.200 dece.

Da bi sačuvala identitet dece, tokom rata je vodila kartoteku o spasenoj djeci.