МРЖЊА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА

Пре два уторка на овом месту рекао сам да нас чека ретко прљава предизборна кампања и за мање од две седмице "пророчанство" се више него испунило. А ово је, разуме се, тек почетак. Али, руку на срце, овога пута и у овој ствари заиста није било тешко бити пророк. Чудо би било да је случајно било другачије.

Једни из интереса, други у самоодбрани, трећи из глупости, а неки из чистог задовољства – неки људи напросто воле да мрзе – но, све у свему, нико није остао имун на искушење. Оних неколико недеља каквог-таквог уставног и предреферендумског затишја изгледа да су толико тешко пали и политичарима, странкама и медијима (збуњени су, богме, били и грађани, а поједини домаћи и страни аналитичари већ су почели гласно да страхују за судбину плурализма и парламентарне демократије у Србији), тако да сви као да су једва дочекали да се, ето, одради некако и тај устав, па да се поново вратимо омиљеном спорту, похватамо се за гуше и побијемо као људи.

Неки, богме, нису ни престајали. Челници "антиуставне" коалиције ЛДП-а, ЛСВ-а, Жарка Кораћа, Владана Батића и Наташе Мићић нипошто нису желели да губе драгоцено време на те уставне трице и кучине и макар за тренутак се нађу на истој страни с мрским противницима – чак и по цену останка на снази мрског им "Милошевићевог устава". Али немојте мислити да су због те очигледне глупости и неодговорности "чедисти" били или ће на било који начин бити кажњени. Напротив. Њихови симпатизери не само да им нису замерили, него су их у првим постреферендумским данима лансирали преко границе скупштинског цензуса, са реалним шансама да – уколико само издрже још који дан и некако "преживе" Багзијево сведочење – ту и остану.

Ако неко има дилему или икакве сумње око тога шта је главни покретач и мотив ове коалиције нека само направи један мали мисаони експеримент и помисли како би, да се којим случајем усудио да наступа самостално, на изборима прошао толерантни Расим Љајић са својом листом и "Коалицијом за толеранцију". Споља гледано, све је ту, исто или слично као и код ,,чедиста" – заштита мањина, мултикултурализам, сарадња са Хашким трибуналом, залагање за толеранцију и евроатлантске интеграције... Али нема довољно агресије и нема јасне најаве обрачуна са политичким противницима и "српским националистима". Другим речима, нема довољно мржње према "непријатељима толеранције" и зато је Љајић, за разлику од својих бивших политичких пријатеља, остао и без гласача и без спољне подршке, и био осуђен на политичку маргинализацију.

Ово шаролико јато екстремних "реформских талибана" окупљених око Чедомира Јовановића апсолутни је шампион политичке мржње у данашњој Србији, истиснувши са првог места чак и у том погледу до сада годинама неприкосновене радикале. Али ни остали нипошто нису за потцењивање. ДС, Г17 и СПО, разуме се, мрзе социјалисте и радикале. Радикали, природно, мрзе демократе, аутономаше и остале стварне или набеђене "националне издајнике". Чеда Јовановић и дружина напросто мрзе све оне који нису они – и који не обожавају Чеду. Али у тој палети дивље страсти и ирационалне мржње, Коштуница код ЛДП-а ипак заузима почасно место. Што се ДСС-а тиче, они су у читавој овој причи малчице хендикепирани, с обзиром на то да им централни положај на политичкој сцени и "саборни" карактер њихове народњачке политике напросто не омогућавају да у довољној мери стимулишу пљувачне жлезде својих симпатизера и активиста. Срећом, ту су Марти Ахтисари, НАТО и Америка као добродошли супститут за испољавање свега онога, од негативних емоција до потиснуте агресије, што је из различитих разлога де-ес-есовцима ускраћено, односно табуизирано на домаћој политичкој сцени.

Иако су, дакле, сви обећали да ће "водити позитивне кампање", истицати предности својих програма и својих решења, јасно је да ће главни адут практично свих актера у овој изборној трци бити указивање на афере, мане и пропусте других. Сви они, заправо, добро знају, или макар слуте, да њихова лица, програми и сулуда обећања нису више довољан магнет за бирачко тело и да се, у принципу, обични људи – не рачунајући, разуме се, ону армију страначких активиста и профитера – све мање примају и лепе на њихове приче. Зато се из ормара ваде старе идеолошке одоре, круне и лешеви и зато заједнички именитељ и кључна парола готово свих кампања, али парола коју нећете видети ни на једном плакату нити билборду, гласи отприлике овако: "Погледајте их само шта раде и видите на шта личе! Нећете ваљда гласати за њих?" То питање је уједно и закључак овог текста.