MRŽNjA NAS JE ODRŽALA

Pre dva utorka na ovom mestu rekao sam da nas čeka retko prljava predizborna kampanja i za manje od dve sedmice "proročanstvo" se više nego ispunilo. A ovo je, razume se, tek početak. Ali, ruku na srce, ovoga puta i u ovoj stvari zaista nije bilo teško biti prorok. Čudo bi bilo da je slučajno bilo drugačije.

Jedni iz interesa, drugi u samoodbrani, treći iz gluposti, a neki iz čistog zadovoljstva – neki ljudi naprosto vole da mrze – no, sve u svemu, niko nije ostao imun na iskušenje. Onih nekoliko nedelja kakvog-takvog ustavnog i predreferendumskog zatišja izgleda da su toliko teško pali i političarima, strankama i medijima (zbunjeni su, bogme, bili i građani, a pojedini domaći i strani analitičari već su počeli glasno da strahuju za sudbinu pluralizma i parlamentarne demokratije u Srbiji), tako da svi kao da su jedva dočekali da se, eto, odradi nekako i taj ustav, pa da se ponovo vratimo omiljenom sportu, pohvatamo se za guše i pobijemo kao ljudi.

Neki, bogme, nisu ni prestajali. Čelnici "antiustavne" koalicije LDP-a, LSV-a, Žarka Koraća, Vladana Batića i Nataše Mićić nipošto nisu želeli da gube dragoceno vreme na te ustavne trice i kučine i makar za trenutak se nađu na istoj strani s mrskim protivnicima – čak i po cenu ostanka na snazi mrskog im "Miloševićevog ustava". Ali nemojte misliti da su zbog te očigledne gluposti i neodgovornosti "čedisti" bili ili će na bilo koji način biti kažnjeni. Naprotiv. Njihovi simpatizeri ne samo da im nisu zamerili, nego su ih u prvim postreferendumskim danima lansirali preko granice skupštinskog cenzusa, sa realnim šansama da – ukoliko samo izdrže još koji dan i nekako "prežive" Bagzijevo svedočenje – tu i ostanu.

Ako neko ima dilemu ili ikakve sumnje oko toga šta je glavni pokretač i motiv ove koalicije neka samo napravi jedan mali misaoni eksperiment i pomisli kako bi, da se kojim slučajem usudio da nastupa samostalno, na izborima prošao tolerantni Rasim Ljajić sa svojom listom i "Koalicijom za toleranciju". Spolja gledano, sve je tu, isto ili slično kao i kod ,,čedista" – zaštita manjina, multikulturalizam, saradnja sa Haškim tribunalom, zalaganje za toleranciju i evroatlantske integracije... Ali nema dovoljno agresije i nema jasne najave obračuna sa političkim protivnicima i "srpskim nacionalistima". Drugim rečima, nema dovoljno mržnje prema "neprijateljima tolerancije" i zato je Ljajić, za razliku od svojih bivših političkih prijatelja, ostao i bez glasača i bez spoljne podrške, i bio osuđen na političku marginalizaciju.

Ovo šaroliko jato ekstremnih "reformskih talibana" okupljenih oko Čedomira Jovanovića apsolutni je šampion političke mržnje u današnjoj Srbiji, istisnuvši sa prvog mesta čak i u tom pogledu do sada godinama neprikosnovene radikale. Ali ni ostali nipošto nisu za potcenjivanje. DS, G17 i SPO, razume se, mrze socijaliste i radikale. Radikali, prirodno, mrze demokrate, autonomaše i ostale stvarne ili nabeđene "nacionalne izdajnike". Čeda Jovanović i družina naprosto mrze sve one koji nisu oni – i koji ne obožavaju Čedu. Ali u toj paleti divlje strasti i iracionalne mržnje, Koštunica kod LDP-a ipak zauzima počasno mesto. Što se DSS-a tiče, oni su u čitavoj ovoj priči malčice hendikepirani, s obzirom na to da im centralni položaj na političkoj sceni i "saborni" karakter njihove narodnjačke politike naprosto ne omogućavaju da u dovoljnoj meri stimulišu pljuvačne žlezde svojih simpatizera i aktivista. Srećom, tu su Marti Ahtisari, NATO i Amerika kao dobrodošli supstitut za ispoljavanje svega onoga, od negativnih emocija do potisnute agresije, što je iz različitih razloga de-es-esovcima uskraćeno, odnosno tabuizirano na domaćoj političkoj sceni.

Iako su, dakle, svi obećali da će "voditi pozitivne kampanje", isticati prednosti svojih programa i svojih rešenja, jasno je da će glavni adut praktično svih aktera u ovoj izbornoj trci biti ukazivanje na afere, mane i propuste drugih. Svi oni, zapravo, dobro znaju, ili makar slute, da njihova lica, programi i suluda obećanja nisu više dovoljan magnet za biračko telo i da se, u principu, obični ljudi – ne računajući, razume se, onu armiju stranačkih aktivista i profitera – sve manje primaju i lepe na njihove priče. Zato se iz ormara vade stare ideološke odore, krune i leševi i zato zajednički imenitelj i ključna parola gotovo svih kampanja, ali parola koju nećete videti ni na jednom plakatu niti bilbordu, glasi otprilike ovako: "Pogledajte ih samo šta rade i vidite na šta liče! Nećete valjda glasati za njih?" To pitanje je ujedno i zaključak ovog teksta.