Цариград није православни Ватикан

Предстојећа прва посета папе Бенедикта Шеснаестог Турској 29. новембра с пажњом се ишчекује у целом свету. Али, најава сусрета поглавара Римокатоличке цркве с васељенским патријархом Вартоломејом изазива и недоумице у православном свету. Ватикан је цариградског патријарха назвао "главом Источне православне цркве и духовним вођом 250 милиона православних хришћана".

Представник Руске православне цркве при европским међународним организацијама, епископ Беча и Аустрије Иларион је одмах реаговао рекавши да је заблуда представљати константинопољског патријарха лидером Православне цркве.

– Патријарх Вартоломеј је primus inter pares – први међу једнакима у породици источних православних цркава. И то првенство је по части, а не по власти – истиче владика Иларион.

Др Радомир В. Поповић, професор на Православном богословском факултету у Београду, поводом папине посете Турској каже да у православном свету данас постоји оправдан страховаље да се од Цариграда не прави "православни Ватикан" или Рим, јер то није у духу Источне православне цркве која је полицентрична и саборски функционише.

"Трећи Рим"

– Можемо разумети западни свет да тако гледа на ствари, јер је Рим центар хришћанске мисије и то добро функционише. Православна алтернатива са Москвом као "трећим Римом" знамо како је завршена. Данас постоји опасност да се црква по угледу на државе овоземаљски организује, али предоминација духовног империјализма за православље није добра без обзира на то да ли реч о Цариграду, Јерусалиму или Москви – каже Поповић.

Односи између Римокатоличке и Православне цркве последњих неколико векова свели су се на односе Рима и Цариграда што, по Поповићу, није најбоље решење.

– Папина посета Истанбулу је веома значајна управо због положаја свих хришћанских деноминација у Турској која намерава да уђе у Европску унију. У овој земљи има и Јермена, римокатолика, унијата, протестаната и верника дохалкидонских цркава – каже овај професор опште историје цркве.

Поповић процењује да Цариградска патријаршија данас има око пет милиона верника, рачунајући Кипарску православну цркву, Цркву на Криту и дијаспору грчког говорног подручја. У самој Турској живи свега неколико хиљада православних хришћана. Почетком осмог века цариградски патријарх је себи додао придев икуменики – васељенски

на шта су негативно реаговали тадашњи римски епископи.

– Христова црква је васељенска, али на регионалном нивоу постоје патријарси и митрополити Цариграда, Александрије, Рима, Кијева...

Модерни свет има унутрашњу потребу за центрима, па се то огледа и на духовном плану. Чак и протестантизам има тенденцију да има свој центар, иако они беже од тога, јер су се једном одвојили од првог Рима. У шали често протестантима кажемо да је Женева њихов Рим – истиче Поповић.

Канон Халкидонског сабора

Проблем зашто васељенског патријарха многи сматрају главом Источне православне цркве настао је када су се милиони православаца почетком 20. века стицајем историјских околности нашли као конфесионална мањина у западном свету. Они су језички и духовно били везани за своје државе матице и помесне аутокефалне цркве. Цариградски патријарх Мелетије Четврти је тада у својим посланицама рекао да сва та православна дијаспора потпада под управу Цариграда што је отворило спорове.

– Погрешно је позивање појединих теолога на 28. канон Халкидонског сабора по којем сва православна дијаспора не припада аутокефалним помесним црквама, већ Цариградској патријаршији. Такво тумачење није валидно, јер се у том саборском правилу не спомиње дијаспора, већ варвари. А та реч од античких времена па до средњег века у грчком говорном подручју означавала је оне који не говоре грчки.

Данас у Чикагу има више православаца него у Јерусалиму или Антиохији, да не говоримо о Цариграду. Ко је знао за Чикаго, Њујорк или Калифорнију у време четвртог Васељенског сабора – објашњава Радомир Поповић.

Историјске форме и оквири цркве за две хиљаде година објективно су се мењали. Питање дијаспоре постоји тек непун век и то је, како истиче Поповић, за цркву кратко време да се на основу канонских одредаба може лако решити. Канонска теорија је писана у неком другом времену када се није знало за поменути контекст.

Сви спорови и недоумице које постоје у православном свету, као што различита гледања на дијаспоре, али и питање календара, стицања аутокефалија или мешовитих бракова, требало би решавати на саборима.