Кајмак за Америку

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ако постоји гурмански рај, он се прошле недеље могао видети (и окусити) у највећем конференцијском центру америчке престонице, под чијим је сводовима, на простору од 30.000 квадратних метара, своје специјалитете за очи, нос и непца, изложило 2.400 произвођача из свих крајева света.

Овај највећи сајам ђаконија на северној половини америчког континента, није био за широку публику, већ само за професионалце из еснафа прехрамбених специјалитета и понеког заинтересованог новинара. Моја радозналост  је била додатно подстакнута чињеницом да је свој штанд, међу компанијама из 80 земаља, имао и један наш произвођач: „Млекара Шабац”, део концерна „Фармаком”.

Пре него што сам га пронашао, доста сам се „напутовао” између штандова, на којима је могло да се види и проба све што се квалификује као „фенси фуд” –направљено и упаковано тако да заголица сва чула, и на крају отвори новчаник, не овде, него у посебном делу неког супермаркета или прехрамбеног бутика.Јер, ово није храна да се утоли глад, већ да се угоди себи. Сиреви, сосови, „апетајзери”, слаткиши, зачини… У просеку, Американци из својих буџета за храну, према статистици Северноамеричког удружења произвођача прехрамбених специјалитета, четвртину троше управо за овакве гурманлуке. Промет који се оствари у овој категорији, прошле године је премашио 70 милијарди долара.

Велики колач. Може ли неку мрвицу да укњижи и наша прехрамбена индустрија, конкретно шабачке млекаџије, било је прво питање које смо, кад смо наш штанд коначно пронашли, поставили инжињеру Војиславу Живановићу, директору за инвестиције и развој нових тржишта.

На штанду је иначе доминирала расхладна витрина са плаво-белим кутијама шабачких сирева и кајмака. Или „а ла кајмака”, да будемо прецизнији.

Гужва је била очигледна: директор Живановић, бар за време које сам провео тамо, често је водио вербалну симултантку, издајући упутства „посади”, заказујући разговоре и пружајући објашњења.

„Веома смо заинтересовани за америчко тржиште”, каже, и са доста самопоуздања, образлаже уверење како „Млекара Шабац” има робу која овде може да се прода.

„Изабрали смо једног дистрибутера у Чикагу, добили смо све потребне сертификате и већ извозимо. Наш приступ је ’корак по корак’: робу прво понудити онима који знају шта је фета и шта је кајмак, па смо зато кренули од Чикага, пошто је тамо највише људи не само из Србије, него и са Балкана. После тога, следе преговори са великим ланцима”, каже директор млекаре Живановић.

Каже, затим, да су са два таква ланца разговарали прошле године и да се стигло до фазе тестирања производа. Напомиње и да је свестан да је америчко тржиште веома пробирљиво и да није довољно, чак ни „међу нашима”, робу продавати само на „завичајним” основама. Важнији од тога су квалитет и цена.

Кад је о првом реч, саговорник нам каже да то није проблем, јер „Млекара Шабац” свој производни програм гради на природним сировинама, без адитива и било којих других примеса у млеку.

Ово друго – „пошто секо млеко” – такође није разлог за главобољу. „Уклапамо се са ценом коју већ дајемо за руско и тржишта бившег Совјетског Савеза, тако да нисмо у позицији неких других компанија које овде долазе са рачуницом да ће у почетку да губе. Пошто треба платити дуг транспорт и царину, од помоћи су свакако и државне субвенције, пошто је храна стратешки производ Србије. На нама је да се изборимо за опстанак на овом тржишту”, каже директор Живановић.

На питање  да ли је „а ла кајмак” исто што и прави кајмак Директор Живановић објашњава да је „у Америци много млечних производа декларисано као кајмак, али нису му ни близу. Иако је тачан назив онога што нудимо ’као кајмак’, не варамо. Од истих састојака је као прави, а експериментишемо и са методом која ће омогућити и да по изгледу буде као онај са пијаце”.

На крају оптимистички поручује како се нада да ће догодине у ово време доћи не само на овај сајам, него и да се увери како шабачки кајмак и шабачка фета (овде под робном марком „медитеранео”) иду у америчким самопослугама.

На штанду сам упознао и Алекса Бурековића, који је почетком деведесетих из Славонског Брода овде дошао као туриста и, због већ познате гужве код куће, овде остао и „искористио шансу”. Он је тај дистрибутер из Чикага који је почетни ослонац „Млекари Шабац”. Његова фирма „А. Б. компани”, дистрибуира прехрамбене производе из целе бивше Југославије. Од десетак милиона долара промета који прави, око трећину доносе из Србије. Поред „Шабачке млекаре”, већ дуго ради са „Таковом”, „Бамбијем”, „Пиониром”, „Чоком”, „Рубином”, „Соко-Штарком”, „Књаз Милошем”…

Најбоље му иду производи из Хрватске – „Подравка”. Није велика тајна зашто је то тако, јер „они су на овом тржишту већ 30 година”.

То значи да „Шабачка млекара”, поред свих сертификата које је већ прибавила, мора да обезбеди и стрпљење. Живановић је, веома задовољан главним податком: они који једном купе ”а ла кајмак”, долазе поново, што је у трговачком послу, који тек започиње – најважније.