У истој згради, а не сарађујемо

Својевремено је уз сагласност Скупштине града и Министарства културе издељен простор зграде у Француској 7. И ресторан ,,Клуб књижевника” стављен је под ингеренције Пословног простора а оно мало средстава које смо добијали од закупа, углавном трошеног за одржавање зграде саграђене у 19. веку (која по свим одликама има статус националног културног добра) сада је неправедно одузето.

Сетимо се одласка четрдесет књижевника у Лајпциг на сајам књига. Не споримо да су то заслужили. Али начин на који је то урађено, најблаже речено по приватној селекцији, намеће одређене недоумице: зашто у тој репрезентацији нема, осим неколицине, чланова Удружења књижевника. Још ако знамо да су преводи свих тих књига плаћени средствима Министарства културе. А ко је платио преводе књига чланова Удружења књижевника Србије? Углавном, издавачи у земљама где су књиге објављене. Био би дуг списак тих преведених књижевних дела. У Министарству културе годинама руководе разним комисијама једни исти људи.Мењају се министри, државни секретари и помоћници министара, а на истим радним местима су разни чиновниции ,,културтрегери” који имају своја субјективна опредељења, прилагођена тренутној ,,политичкој моди”. Сетимо се, такође, некритичког избора десет романа савремене српске књижевности и поверавању без конкурса за објављивање тих дела једној тек формираној издавачкој кући. Колико знамо, тај подухват је коштао шездесет милиона динара, а плаћен је изкасе Министарства културе. Ове године, УКС је за одржавање Београдских међународних сусрета, четрдесет осмих по реду, добило триста хиљада динара,а лист ,,Књижевне новине” за 12 бројева 200.000 динара. Сваки коментар је сувишан.

У Српском књижевном друштву, како рекоше недавно, без обзира на ,,високо позициониране колеге у политици”, такође, незадовољни су постојећим стањем. У односу наУКС добили су неколико стотина хиљада динара више, што је свакако недовољно. Уместо да се бавимо статусом писца данас и положајем књиге, заправо оним што најбоље знамо да радимо, ми се бавимо квадратним метрима и зађевицама које чаршија воли и ,,помаже” да нам буде јошгоре. Предложили смо неколико пројеката од заједничког интереса: објављивање књижевног лексикона свих писаца у Србији, организовање манифестације ,,Дунавска иницијатива” (са писцима из подунавских земаља), покретање књижевног часописа за подручје Балкана...Већ одржавамо заједничке скупове посвећене значајним књижевним именима и обележавању јубилеја: Доситеја Обрадовића, Ива Андрића, Бранка Миљковића... Сарађујемо са Кином и другим далеким земљама, а не сарађујемо са Српским књижевним друштвом, двадесет метара од нас, у истој згради.Сигурно да је то по много чему чудно и нема оправдања. Свесни смо да је друштвена слика измењена и да ми сами, уважавајући једни друге, разлике у мишљењу и поетичним настојањима, морамо радити на добробит наше културе. Заправо, отворена питања захтевају брже и потпуније одговоре. Нико не спори да су извесне форме рада превазиђене. Између осталог, у комисијама Министарства културе и уопште органима где се одлучује о финансирању, требало би равномерније наћи места за све представнике институција и уметничких удружења. А то подразумева отвореност у раду и утврђивање критеријума за вредновање стваралаштва: књига, позоришних представа, слика, скулптура, музичких дела и тако сузити простор за деловање интересних група које функционишу по принципу: је теби, ти мени...Тиме би се умањило извануметничко фаворизовање.

Но да не буде све у негативу, а волели бисмо да је другачије, имамо и примере који заслужују пажњу. То је повољно решавање статуса самосталних уметника, иако ни у тој области није све законски регулисано. Неке општине не плаћају доприносе и избегавају ту обавезу.

Проблема је много, уметници су одувек били изложени недаћама, али срећом стварали су и остављали своја вредна дела свом народу у наслеђе.

*Председник Удружења књижевника Србије