U istoj zgradi, a ne sarađujemo

Svojevremeno je uz saglasnost Skupštine grada i Ministarstva kulture izdeljen prostor zgrade u Francuskoj 7. I restoran ,,Klub književnika” stavljen je pod ingerencije Poslovnog prostora a ono malo sredstava koje smo dobijali od zakupa, uglavnom trošenog za održavanje zgrade sagrađene u 19. veku (koja po svim odlikama ima status nacionalnog kulturnog dobra) sada je nepravedno oduzeto.

Setimo se odlaska četrdeset književnika u Lajpcig na sajam knjiga. Ne sporimo da su to zaslužili. Ali način na koji je to urađeno, najblaže rečeno po privatnoj selekciji, nameće određene nedoumice: zašto u toj reprezentaciji nema, osim nekolicine, članova Udruženja književnika. Još ako znamo da su prevodi svih tih knjiga plaćeni sredstvima Ministarstva kulture. A ko je platio prevode knjiga članova Udruženja književnika Srbije? Uglavnom, izdavači u zemljama gde su knjige objavljene. Bio bi dug spisak tih prevedenih književnih dela. U Ministarstvu kulture godinama rukovode raznim komisijama jedni isti ljudi.Menjaju se ministri, državni sekretari i pomoćnici ministara, a na istim radnim mestima su razni činovnicii ,,kulturtregeri” koji imaju svoja subjektivna opredeljenja, prilagođena trenutnoj ,,političkoj modi”. Setimo se, takođe, nekritičkog izbora deset romana savremene srpske književnosti i poveravanju bez konkursa za objavljivanje tih dela jednoj tek formiranoj izdavačkoj kući. Koliko znamo, taj poduhvat je koštao šezdeset miliona dinara, a plaćen je izkase Ministarstva kulture. Ove godine, UKS je za održavanje Beogradskih međunarodnih susreta, četrdeset osmih po redu, dobilo trista hiljada dinara,a list ,,Književne novine” za 12 brojeva 200.000 dinara. Svaki komentar je suvišan.

U Srpskom književnom društvu, kako rekoše nedavno, bez obzira na ,,visoko pozicionirane kolege u politici”, takođe, nezadovoljni su postojećim stanjem. U odnosu naUKS dobili su nekoliko stotina hiljada dinara više, što je svakako nedovoljno. Umesto da se bavimo statusom pisca danas i položajem knjige, zapravo onim što najbolje znamo da radimo, mi se bavimo kvadratnim metrima i zađevicama koje čaršija voli i ,,pomaže” da nam bude jošgore. Predložili smo nekoliko projekata od zajedničkog interesa: objavljivanje književnog leksikona svih pisaca u Srbiji, organizovanje manifestacije ,,Dunavska inicijativa” (sa piscima iz podunavskih zemalja), pokretanje književnog časopisa za područje Balkana...Već održavamo zajedničke skupove posvećene značajnim književnim imenima i obeležavanju jubileja: Dositeja Obradovića, Iva Andrića, Branka Miljkovića... Sarađujemo sa Kinom i drugim dalekim zemljama, a ne sarađujemo sa Srpskim književnim društvom, dvadeset metara od nas, u istoj zgradi.Sigurno da je to po mnogo čemu čudno i nema opravdanja. Svesni smo da je društvena slika izmenjena i da mi sami, uvažavajući jedni druge, razlike u mišljenju i poetičnim nastojanjima, moramo raditi na dobrobit naše kulture. Zapravo, otvorena pitanja zahtevaju brže i potpunije odgovore. Niko ne spori da su izvesne forme rada prevaziđene. Između ostalog, u komisijama Ministarstva kulture i uopšte organima gde se odlučuje o finansiranju, trebalo bi ravnomernije naći mesta za sve predstavnike institucija i umetničkih udruženja. A to podrazumeva otvorenost u radu i utvrđivanje kriterijuma za vrednovanje stvaralaštva: knjiga, pozorišnih predstava, slika, skulptura, muzičkih dela i tako suziti prostor za delovanje interesnih grupa koje funkcionišu po principu: je tebi, ti meni...Time bi se umanjilo izvanumetničko favorizovanje.

No da ne bude sve u negativu, a voleli bismo da je drugačije, imamo i primere koji zaslužuju pažnju. To je povoljno rešavanje statusa samostalnih umetnika, iako ni u toj oblasti nije sve zakonski regulisano. Neke opštine ne plaćaju doprinose i izbegavaju tu obavezu.

Problema je mnogo, umetnici su oduvek bili izloženi nedaćama, ali srećom stvarali su i ostavljali svoja vredna dela svom narodu u nasleđe.

*Predsednik Udruženja književnika Srbije