Скаче маца око тебе…

Језеро Инле је највећа мјанмарска природна атракција. Налази се на истоку земље у области Шан и дугачко је 22, а широко 11 километара, док његова дубина износи највише петметара. Са обе стране оивичују га високи плаво-зелени планински венци, који се осликавају у његовој плиткој, прозирној и надасве мирној води. Језеро окружује 180 села, од којих је 67 пловећих, а већину становништва чине припадници племена Инта, који себе називају „синовима језера”. Претпоставља се да су Инте на ове просторе дошле у 18.веку, бежећи од сталних сукоба између Бурмана и Таи народа на југу земље.

Током времена Инте су развиле запањујуће способности из области риболова и пољопривреде. С тога је језеро данас познато по рибарском умећу и „пловећим баштама”, које становништву омогућавајуда пристојно живе од свог рада. Иако се Мјанмар убраја у најсиромашније земље Азије, из тих разлога на језеру Инле ова стварност није толико уочљива.

Пловеће баште се праве од подлоге направљене од уплетених стабљика локвања, или асуре, на коју се набацује блато из језера, које се током времена претвара у дебели плодни „под”, односно хумус. Баште се праве крај обале и дугачке су до 100, а широке око дваметра. Када се заврше, баште се чамцима одвлаче на језеро да би се затим завезале за штапове од бамбуса пободене у дно. Обрада башти обавља се из чамаца, а сади се свакакво поврће и многе врсте цвећа.

Ако се башта којим случајем прода, купац само треба да је одвеже од штапова, да је завеже за чамац и одвуче до своје куће. Пошто се због размножавања локвања и надирања песка језеро све више смањује, званично је забрањено да се постављају нове баште, али незванично оне се и даље праве. Но, нису само пловеће баште учиниле језеро Инле познатим, већ је то и необичан начин на који рибари веслају и управљају својим чамцима. Ову посебну технику веслања, јединствену у свету, „синови језера” развијали су и преносили кроз многе генерације. Уместо, да како је то уобичајено, весло држе рукама, рибари стојећи једном ногом на дугуљастом плитком чамцу, веслају другом ногом, тако што је савију око дугачког весла.

Снажним завеслајима рибари покрећу чамац, а из далека се чини да ходају по површини језера, ослањајући се на штаку! Ова необична техника веслања, рибарима омогућује слободне руке, којима чим запазе неко кретање, забадају у воду велике плетене купе налик врши, све до дна језера. Затим, помоћу мреже причвршћене за купу извлаче улов на чамац.

Сеоске куће, и сојенице, на језеру повезују канали, велики и мали, као у Венецији. У села се стиже каналима, у којима често пливају дебели биволи и деца која се са њима играју. Но, то нимало не смета вештим чамџијама, да управљају дванаестак метара дугим климавим чамцима, који на језеру Инле слове за главно превозно средство. Таквим необичним воденим таксијем обишла сам несвакидашње атракције на језеру Инле: пловећу ткачницу, шарену пијацу, пловеће вртове, школе, пагоде и манастире.

Чамцем по језеру

Дан на језеру Инле почиње веома рано. Стигавши до канала на коме се налазила платформа за укрцавање, ушла сам у климави такси чамац. Било је хладно, па сам се огрнула ћебетом. Показало се то као добар потез, нарочито касније када смо изашли на језеро и када је јутарња хладноћа удружена са брзином којом се кретао чамац, изазивала цвокотање мојих зуба.

Пловећи ка језеру, пролазили смо крај сојеница поређаних са обе стране канала, у којима је већ било веома живо. Неки људи су доручковали, жене су прале веш, деца су галамила, пси лајали, а биволи пливали по каналу, не обазирући се ни на кога. Мимоилазили смо се са многобројним чамцима натовареним свакојаком робом, цвећем и разним врстама воћа и поврћа, међу којима је предњачио парадајз, који овде слови за главни пољопривредни производ.

Село у које смо се упутили, налази се усред језера и познато је по ткачницама у којима се израђују различите тканине и рукотворине. Већ издалека чуло се клопарање разбоја из сојеница које су се стојећи на дрвеним „ногама” као чапље, издизале изнад воде. Разбоји у овим ткачницама на води су веома велики и рад на њима је мукотрпан. И поред тога што сам се трудила да схватим на ком принципу разбоји раде, остала сам ускраћена да то и сазнам. Требало је да нешто о томе и прочитам, или да се добро распитам код ткаља, но за то није било времена. Оно што је битно је да они и даље клопарају и ткају. Моју пажњу привукла је ткаља која је показивала неким Јапанцима уметност „лотосовог ткања”.

Веома стрпљиво, понављајући сто пута исти покрет, млада жена је расецала дуге стабљике лотоса из којих је пажљиво извлачила танке нити, које би затим остављала да се суше на сунцу. Када се нити осуше, ткаља их испреда у танку нит-конац од кога се праве најфинији шалови. На сличан начин се у Далмацији од нити агава праве разне рукотворине. Пошто је оваква тканина скупоцена, она се не износи на локалне пијаце, већ се продаје у ткачницама. Јефтиније и веома лепе тканине за народ и туристе, продају се на пијацама и на чамцима са сувенирима.

У познатом селу Ивама, свакодневно влада прави шарени вашар. И овде сојенице као чапље стоје у води, а неке су међусобно спојене мостићима, или романтичним воденим путељцима које су становници усекли у бујну вегетацију. Уз малу надокнаду, мој чамџија ме је провео кроз овај чудесни водени лавиринт, крај башти и домаћих животиња и кроз коље на којима чаме сојенице. Стотинак чамаца збијених око блатњаве обале језера стрпљиво је чекало власнике, који су на тезгама продавали своје производе. Они који окасне, принуђени су да прескачу читаву флоту да би се дочепали тла, што је веома заморно. Због тога се продавци и купци старају да стигну на време, како би заузели што бољу позицију. Као и остале пијаце у Азији, тако и ова у Иваму, фасцинира мноштвом људи, галамом, непознатим мирисима и шаренилом боја. У уским пролазима кроз које се људи тискају, на климавим тезгама сељаци са језера Инле продају своје производе: парадајз, патлиџан, тиквице, купус, карфиол, салате, грашак, боранију, воће, рибу, пиринач, цвеће и сувенире, који су на другим местима јефтинији, али је прави гушт купити их баш овде.

У Иваму значајно место заузима Паунг Дав,манастир који слови за највеће светилиште у области Шан. У приземљу овог здања налази се огромна пијаца сувенира, а на спрату, на једном подесту налази се пет златних груменова испод којих се налазе статуе Буде. Статуе су изгубиле свој првобитни изглед, јер их становништво већ вековима облепљује златним листићима, тако да сада својим обликом подсећају на златне Снешке Белиће. Верује се да статуе имају магичну моћ, па становништво о њих трља крпице које им служе као амајлије.   

Четири сестре

У месту Њуангшве, препоручено ми је да утолим гладу ресторану „Четири сестре” кога су давне 1997. године отвориле четири сестре, од којих се једна у међувремену удала и живи у Немачкој. Овај ресторан познат је по изузетној љубазности и доброј домаћој кухињи и по томе да нема фиксне цене, па гост плаћа онолико колико може, или колико хоће. Иако сам веома добро и обилно јела домаће специјалитете: рибу из језера Инле, са пиринчем и поврћем, нисам ову примамљиву погодност злоупотребила.

Од многих села које сам касније обишла, једно ми је остало у сећању, због једног љупког и лепог Буде. Блештав и необично велики седећи Буда, смештен је за чудо, усред зеленог пиринчаног поља. Сељани су безброј пута покушавали да га ставе под кров, али сваки јачи ветар, би га одмах однео. Ветар као да је знао да је под ведрим небом, симпатични, насмејани Буда много лепши.

Манастир Нга Пе, такође спада у атракцију на језеру Инле. Саграђен је од тиковине у 19.веку, кров му је подбочен стубовима, чист је и уредан и поседује импозантну колекција разних статуа Буде. Светиње су израђене у типичном Шан стилу, резбарене су, позлаћене и украшене мозаицима од огледала.

Но, све светиње падају у засенак, јер су главна атракција овог манастира дресиране мачке, због кога га називају и манастиром скочимачака. Ове необичне мачке углавном ленчаре и дремају, све док не дођу гости и док не почне представа. Тада слушају команде монаха, изводе свакакве враголије и скачу кроз обруч, што важи за одрасле, док мачићи скачу преко испруженог прста. Када добро обаве задатак, мачке добијају награду, углавном рибице, али се дешава да им скакање досади, па се изврну и заспе, или једноставно оду својим путем. Ове акробације су необичне за домаће мачке, будућида је опште познато да се оне тешко дресирају. Прича се да је пре 30 година један монах успео да дресира своју мачку да скаче кроз обруч, а да су следеће генерације монаха и мачака наставиле ту традицију. Монаси кажу да се код дресирања мачака ради о душевној вежби, која изискује велико стрпљење. Ко познаје мачке и њихов карактер, разумеће њихову теорију.

На повратку сам сазналада неки канали и део језера спадају у заштићеноподручје, због ретких врста птица које ту живе. Птице нисам видела, али посета пловећим баштама ми се јако допала. Пловили смо кроз уске пролазе између башти налик дугачким теписима и крај високих притки препуних шареног поврћа. Будућида ми је све било на дохват руке, осећала сам се као Ева у рају.

Недостајали су само Адам и змија. Закључила сам да би језеро Инле слободно могло да се прогласи еколошким рајем, но интензивирање пољопривреде и растући туризам, већ остављају видљиве трагове на овој јединственој оази на планети.

Изненађујуће брзо наступио је сумрак и поново је захладнело, а повратак у наш хотел је потрајао. Међутим, са задивљујућим осећајем за оријентацију наш чамџија је преко непрегледних тепиха од љиљана пронашао пут до лантерни које су осветљавале стазу до нашег хотела. А онда је окружено црним брдима, језеро Инле лагано почело да пада у сан. Само још понеки заостали рибари грабили су снажним завеслајима у сусрет светлима из својих успаваних села.