Деценија подвига

У одбојци претходих година углавном су говорили они који из главе нису могли да избаце слике из војничких дана: четири звучника на импровизованом прашњавом терену, поцепана мрежа и војници који покушавају лоптом да погоде претпостављене. Почетком деведесетих година прошлог века, у време потпуне изолације, беде и сиромаштва, одбојкашки покрет прво је почео да добија маркетиншку форму. Сви су мислили да ће се  ствар завршити на новокомпонованој химни одбојкаша, зачуђујућем гламуру на репрезентативним утакмицама, али је прича добила сасвим другачији ток.

Вештим балансирањем између војвођанског одбојкашког потенцијала – Војводина је била неприкосновени клупски лидер и једини озбиљни експонент на међународној сцени – и остатка земље, председник Александар Боричић, потпредседник Ненад Голијанин, генерални секретар Слободан Милошевић и једна мала група окупљена око њих успели су да наметну нову одбојкашку доктрину као општеприхваћену, веома добро неговану, на крају и са ефектима који десетак година изнова усрећују комплетну нацију. Готово да не постоји ниједан српски производ који се тако ваљано, студиозно изграђивао и одржавао на светском тржишту као што је одбојка.

Практично без икакве инфраструктуре на вечито празном репрезентативном буђелару играчи су прво за себе везали женски део публике да би потом анимирали и комплетну светску стручну елиту..

Доктори спортског континуитета преузели су потпуну одговорност за будућност једног спорта који је овде годинама маргинализован између неприкосновеног владара лажних вредности фудбала и супериорне кошарке. Практично, одбојкашки спорт, пре свега мушки, сада и женски, морао је прво да потражи одређену врсту легитимитета на домаћем спортском простору, али су многи скептици упорно понављали да је освајање олимпијских, светских и европских медаља само тренутни блесак једне генерације предвођене вечито инспирисаним Владимиром Грбићем, софтверски програмираним братом Николом, прецизним попут јапанске железнице Гораном Вујевићем и небеским скакачем Иваном Миљковићем и различитим врстама тренерских гуруа од Зорана Гајића, преко Љубомира Травице, до младог Игора Колаковића.

Председник Одбојкашког савеза Александар Боричић није имао проблема да себе и сараднике убеди у исправност једне визије, нити да смањи сопствену самоувереност када је 1996. године изјавио да ће одбојкаши на Олимпијским играма у Сиднеју четири године касније стићи до злата. Добри познаваоци одбојке грохотом су се смејали, оцењујући овакву врсту прогнозе као општу митоманију и могућност да се на функцији на основу датих обећања Боричић башкари наредне четири године. Јурећи од једног до другог министарства, буквално скупљајући опрему од радње до радње, Боричић и његов први оперативац звучног имена Слободан Милошевић камчили су новац, остајали дужни играчима и партнерима, али су медаље покривале такву врсту импровизације и немогућности да се на прави начин схвати величина једног подухвата.