Сликар и балерина – трагедија у једном чину

Кратка љубавна прича двоје уметника доброг имена – сликара Косте Хакмана и примабалерине Елеоноре – Норе Добјецке – данас је готово заборављена. А и ко би се сећао нечега што је пре 80 година било, изненада дошло и... прошло... Десило се као у оним балетима са тужним крајем, или филмским мелодрамама са репертоара кинотека. Судбине ових двоје људи данас повезују и неке тужне годишњице: прошло 80 од њене и 50 од његове смрти. Бојимо се само, да нема више никога да се сећа Норе Добјецке.

Слабо се сећа ње и историја наше игре. Добјецка је као некаква њена „затурена” страница. Остадоше тек бледи трагови о једној давној, прерано преминулој, првакињи Балета Народног позоришта. Објективно, она и није дуго била овде, чак непуну сезону. Међутим, та 1930/31. заиста је била њена сезона; у главним ролама најчешће је – млада Нора Добјецка. Не заборавимо, то је још увек време значајног присуства руских емиграната-играча на нашој сцени; њих најзаслужнијих за оснивање Балета у Београду (1923) и који су доба његовог „детињства” обојили својом игром. Претпостављамо, ако бисте данас, чак и пред солидније упућеним светом, поменули име ове балерине да би код већине прва помисао била: А, једна од Рускиња... Е, она то није била! Рођена је у Варшави, као и тадашњи нови шеф Балета Народног позоришта Антон Романовски, онај који ће своју младу земљакињу наговорити да се опрости од Балета у Лавову и пресели у београдски. Обоје не слутећи да ће она овде одиграти своју последњу представу, балетску и животну.

У Народном позоришту њу је чекало место једне од две „прве балерине”. Друга је била прва велика „домаћа” балерина – Наташа Бошковић. Међутим, десило се да је ова те сезоне често била на гостовањима, тако да се београдској публици у главним улогама чешће представљала млада Пољакиња. За тих непуних годину дана, она је припремила ипрве роле у премијерним балетима „Маневри на селу” и „Позив на игру”, те у обновљеној „Шехерезади”.

Лик Добјецке највише нам осветљавају редови у Историји опере и балета Народног позоришта (до 1941. године), аутора Слободана Турлакова. Осим педантних спискова наслова, улога, датума, на тим страницама су и фрагменти из новинских критика др Милоја Милојевића, др Виктора Новака, Бранка Драгутиновића... Пред нама је прави мали мозаик различитих оцена и судова, а на бази истог аутор књиге закључује како је Добјецка хваљена од критике „рад своје лепоте, играчке грације и техничких способности”.

Е, сад онај горки део приче. Та једина сезона у Београду несретне Пољакиње завршила се већ у априлу... А имала је само 25. О томе је иста ова „Политика”, само тада осам деценија млађа (17. април 1931), писала:

„Јуче, пре подне, умрла је примабалерина Народног позоришта Нора Добјецка. У првом огранку пролећа, у пуном пролећу младости, угасила се нечујно, тихо као ласта... Пре неколико дана, играла је уРимскога-Корсакова „Шехерезаду”. У суботу је била на малом излету, у Топчидеру. Била је здрава, насмејана, ведра. Чувала је и од најближих својих једну тајну која је за њу била највећи догађај у животу: крајем месеца требало је да се уда за нашег једног земљака, врло угледног уметника... И да отпутују првих дана маја на свадбени пут. Смрт је покосила. За три дана: грип, запаљење плућа, крај... Молила је да јој обуку бели хитон, да јој донесу, после, цвећа, доста цвећа...Последње речи (упућене другарицама) су јој биле: „До виђења, девојчице”... Махнула им је изнемоглом руком и поновила: „До свидање, дјевочки...”. Данас ће да је сахране на гробљу, на крај Београда где је мислила да ће наћи срећу...”

У свом опису последњег чина личне драме Елеоноре Добјецке, лист „Време” мање је дискретан и саопштава читаоцима да је склопила очи на рукама сликара г. К. Хакмана. Та брза, неочекивана смрт једне младе уметнице шокирала је не само театарски свет. Умрла је далеко од својих: мајке у Варшави коју је материјално помагала и брата близанца, такође играча. Не само да је Народно позориште преузело трошкове сахране, већ је и комплетно особље дошло да се од ње опрости.Кажу да Београд никад до тада није тако масовно испратио једног уметника, као Добјецку на гробљу „на крај града”.

А на том месту некад далеком, које зовемо Ново гробље, примабалерини више ни гроба нема. Све је прекрио заборав.Тамо где су је сахранили, данас је Алеја заслужних грађана. Нема ни њене слике на зидовима ходника на 3. спрату Народног позоришта (тамо где станује Балет), међу изложеним фотографијама заслужних балетских уметника. Толико се барем могло.

----------------------------------------------------------------------

Бомба је пала на слике...

Балерине су биле инспирација многим познатим и непознатимсликарима и није тешко претпоставити да је „модел” Кости Хакману могла бити његова несуђена драга. И за живота, а можда и после... – на сликама тужних успомена. Милица Хакман, кћи сликарева, рођена две деценије после, иначе дипломирани историчар уметности, са врло добрим увидом у оно што је остало из опуса њеног оца, нема података да некаква таква слика постоји или је постојала. Ипак, има добре разлоге да верује да је тога могло бити у атељеу Косте Хакмана. За време II светског рата, уметник је, као резервни официр, одведен у заробљеништво, у немачки логор у Дортмунду. И док је био тамо, на његов атеље пала је бомба и жртве су била многа Хакманова дела. Да ли је на њима било и несретне Норе Добјецке... ? – Одговора засад нема.

-------------------------------------------------

Хакман пријатељ Бељанског

У децембру ће Спомен-збирка Павле Бељански у Новом Саду обележити 50 година од смрти великог сликара Косте Хакмана (Б. Крупа, 1899 – Опатија, 1961). Наслов изложбе је „Павле Бељански – пријатељ уметника: Коста Хакман”, а биће реализована у сарадњи са МСУ у Београду. Аутор изложбе је Јасмина Јакшић, кустос Спомен-збирке, из чије ће колекције бити приказано шест слика. Документарни сегмент биће преписка Хакмана и Бељанског, уметника и колекционара, чије пријатељство датира још из раних двадесетих година 20. века. Из периода када је Бељански био у дипломатској служби у Пољској, а Хакман студент на Академији у Кракову, у класи Станислава Вајса. И наставило се то све до Хакманове смрти (1961). Четири године после, у Београду је умро и његов пријатељ Бељански.