Кошмар за кошмаром

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 28. новембра – Да ли је Ирак утонуо и у грађански рат – питају се данас Американци, размишљајући при том више о могућним изменама сопствене стратешке судбине него о ужасавајућим телевизијским призорима с фронта, којих су се "већ нагледали". На ово питање поодавно су потврдно одговорили многи страни експерти а тек сада им се у таквим оценама придружује низ овдашњих утицајних зналаца и медија, сугеришући да је – неизбежна битна промена војног и политичког курса администрације Џорџа Буша.

Дуго америчко колебање да стање у Ираку – где праште и битке између страних трупа на челу са САД и разнородне гериле – окарактеришу и као грађански рат, тумачи се стрепњом званичног Вашингтона да би се тако признао потпуни неуспех текуће стратегије Беле куће. Јер, владајући тим је у неколико наврата обећао да "Американци неће учествовати у грађанском рату у Ираку, ако га буде", па би сходно томе, уколико је такав сукоб почео – требало да се склоне с бојишта и да почну повратак кући, што је епилог који Буш одбацује као "победу терориста"…

Промена "терминологије"

Стога би полемика између власти и експерата, амбиција и реалности, могла да потраје. Приметно је, међутим, да је Бушовој администрацији све теже да доказује како "грађанског рата нема" јер је у питању "само" "распламсало секташко насиље", махом између два исламска крила, шиита и сунита, уз учешће "страних терориста и џихадиста, курдских бораца садамоваца, мреже криминалаца".

До јуче је став Беле куће да нема грађанског рата у Ираку поштовала и престижна телевизија Ен-Би-Си, али више неће. Саопштила је да је после пажљивог разматрања одлучила да "промени терминологију" и да ситуацију у Ираку "где се оружане фракције боре за сопствене политичке циљеве" одсад назива грађанским ратом. Бела кућа је одмах узвратила да "сукоби у Ираку нису грађански рат"…

О грађанском рату као чињеници говоре и ударни аналитичари "Њујорк тајмса", "Вашингтон поста", "Њузвика", "Лос Анђелес тајмса". Збивања у Ираку је одавно требало назвати грађанским ратом – тврди специјализовани политолог Николас Самбанис, са универзитета Јејл. По њему, тамошње насиље сада "далеко превазилази виђено у већини грађанских ратова после 1945.

У прилог таквој категоризацији говоре и други налази. Истражитељи овдашњег универзитета Џонс Хопкинс су недавно проценили да је ирачки рат однео око 655.000 живота. УН извештавају, уједно, о великим принудним сеобама – са 1,6 милиона интерно расељених и 1,8 милиона Ирачана који су отишли у друге земље.

Шире се и сукоби унутар истих верских заједница. "Вашингтон пост" преноси изјаву неименованог ирачког функционера да је "ово горе од грађанског рата у коме се бар зна ко је против кога, док се сада ни то не зна".

Слично Вашингтону, ни влада у Багдаду не признаје постојање грађанског рата. Њени чланови обећавају да ће успоставити национално јединство, али им и Американци замерају да су попустљиви према илегалним милицијама сопствене шиитске већине.

Одавде се последњих дана као главни проблем види – радикални шиитски вођа Моктада ал Садр. Његове "нерегуларне формације" нарасле су, процењује се, на 40.000-60.000 људи који по броју и ангажману знатно надмашују 10.000 (од укупно 134.000) борбено сасвим спремних припадника владиних оружаних снага.

Низ познавалаца упозорава да су изазови дугорочни, јер модерни грађански ратови трају, по правилу, дуже од седам година. Нил Фергусон у "Лос Анђелес тајмсу" додаје да већина тих обрачуна није "сукоб цивилизација" већ "сукоб унутар цивилизације", грађански рат, а не "свети рат". И да се неки  од таквих конфликата "никад не завршавају", јер после периода "примирја" опет почне "циклус убијања".

Страх од нових сукоба

Како се поставити у туђем грађанском рату – питање је о којем мозгају овдашњи стратези, од којих многи приватно признају да постоји и такав лом у Ираку. Предлажу се и варијанте од којих би се до недавно "јежила" Бела кућа – подела Ирака на шиитску, сунитску и курдску државу или широку аутономију, поновно успостављање централизоване диктатуре, позивање у помоћ америчких "непријатеља" а ирачких суседа – Ирана и Сирије…

Уједно се лансирају аларми да би кошмар за кошмаром у Ираку могао до доведе и до ширег регионалног рата између сунита који владају у већини арапских земаља и шиита који су до недавно владали само у Ирану, да би сада заузели врх Ирака а као Хезболах ушли и у састав власти Либана. Време је да се бар у Ираку Вашингтон определи и да отворено подржи шиите и Курде, па нека се сунити љуте колико год хоће – поручују поједини стратези, у стилу – нека Буш прогласи победника и нека Американци онда оду кући као "победници". Али, сунити су и Саудијци, Египћани, Турци и многи други садашњи кључни савезници САД.