Свашта се дешава…

Опет смо начинили „изненађење”. Оборили смо прогнозе да ће се чак и дугорочна светска економска криза окончати пре него што ми испунимо поодавно преузете обавезе према Хашком трибуналу.

Овакав исход представља корак напред за нас, поготову на путу ка ЕУ. Уједно, одсликава и корак назад за међународну заједницу, јер се испоставља да је – у решавању главних изазова у последње три године – заостала за земљом која „увек касни”.

Поређење, признајем, није прикладно, али служи као потврда да смо забасали у доба у коме се „свашта дешава”. Поједине велике силе су, на пример, почеле да се жале као да су сиротице, државни буџети се представљају као празнији од џепова ојађених поданика који протестују на улицама…

Кризно усијавање је донекле расхлађено договором лидера ЕУ да низом мера ублаже грчке грчеве и тако покажу да имају снаге за заједничко политичко деловање, које им је често недостајало. Берзе су позитивно реаговале на нови пројекат, али експерти оцењују да водећи економски системи још нису начисто до које мере треба да се преуреде.

Ређају се упозорења каква су некад давана само посрнулим или „успаваним” устројствима. САД и ЕУ као да су једна другој конкурисале у декаденцији, тако да су одједном запретили и „еврогедон” доларгедон” (кованице којима се две најважније валуте повезују са Армагедоном, митским „крајем света), каже британски историчар Тимоти Гартон Еш у „Гардијану”. „Амерички сан” и европска држава благостања не успевају да одоле глобализацији (иако је од њих потекла) у којој већу виталност показују „нове силе” – произлази из написа утицајног „Фајненшел тајмса”. Данас су индустријске силе задуженије него икад у мирнодопским околностима, па је Кина (са КП на челу) највећи поверилац САД и све чешћи купац европских дугова, рачуна „Зидојче цајтунг”.

Преиспитивања подстичу и на другачија разврставања. Мислили смо да после хладног рата наступа сукоб цивилизација, а добили смо сукоб генерација, констатовао је специјалиста Дејвид Роткоф. Тежу му тезу подупире његов земљак Томас Фридман који у „Њујорк тајмсу” извештава да су демонстранти у Атини држали и транспарент на коме је слика бебе и натпис: „Тата, на чијој си страни био кад су продавали нашу земљу?”

Главни извор сукоба неће бити ни презадуженост потомака ни нетрпељивост међу различитим културама, већ – изневерена очекивања средње класе, предвиђа у „Паису”, такође познати, глобалиста Моисес Наим. Тај слој (с примањима између 6.000 и 30.000 долара годишње) ставиће на велике муке готово све владе: у новим силама пребрзо расте као сталеж да би устројства могла да му задовоље модернизоване потребе, а у класичним силама обрушиће се на власти под којима му опада стандард.

Да не буде забуне: од класичног Запада (на обе стране северног Атлантика) ни данас нико није моћнији нити за друге привлачнији. И криза коју проживљава, превасходно је његово дело. Зарад већег профита уложио је у земље с јевтинијом радном снагом које су га онда, јевтинијом робом, учиниле неконкурентним, по тржишним принципима од којих је одустао, узимајући себи за право да, као предводник прогреса, троши знатно, па и преко сваке мере, више него што зарађује…

Док сам се припремао да завршим овај напис, стигла је вест која је намах бацила у засенак све наведене непредвидљивости и може да одмени све моје планиране закључке. Експлозивни атентат у центру норвешке престонице и пуцњава немилосрдног појединца по подмлатку владајућих лабуриста на оближњем острву, усмртили су око 100 углавном тинејџера. Нису потребни коначни резултати истраге да се осуде ти злочини, вероватно највећи почињени над недужнима, готово истовремено, на тлу примерно уређене Европе. Додатно су ме узбудиле четири оригиналне околности.

Прво, да је масакр почињен у земљи која важи за једну од најмирнијих и најмиротворнијих и да се у њој додељује Нобелова награда за мир. Друго, да Норвежани истрајно одржавају блиске везе са Србима, превазилазећи и стратешке раскораке. Треће, да њихов премијер Јенс Столтенберг чува лепа сећања на Београд (где је као син познатог нам дипломате) провео део детињства. Четврто, да је он, за разлику од многих лидера, смогао снаге да починиоцима масакра не запрети, већ да им поручи да се не заносе да су јачи од вредности које нападају: „Не можете да разорите ни нас, ни нашу демократију, ни нашу веру у бољи свет”…