Све мање озбиљних садржаја на српском

На Интернету се на српском језику углавном могу наћи садржаји инфoрмативног и забавног карактера, знатно мање електронских књига или студија, а у највећем броју случајева само основне информације о личности и појму из српске културе и историје. На светској мрежи има око 67.000 сајтова са српским националним доменом .rs што је у односу на земље западне Европе где се ради о милионским бројкама веома мало, али у односу на регион подношљиво. Словенија, на пример, има око 85.000 регистрованих националних домена, Хрватска око 75.000, Босна свега 10.000, док се црногорски национални домен .mе са око 700.000 регистрованих домена може сматрати глобалним јер је привлачан и због истоветности са енглеском заменицом me али и српском у истом значењу (мене). Уз ове податке, директор Регистра националних домена Србије, Ненад Маринковић, додаје да већини корисника није важно да се веже за порекло земље, па се око 60 одсто њих опредељује за глобалне домене попут .org, .com или .net.

– Процену квалитета садржаја сајтова на српском језику, као и колики број њих има велике и озбиљне базе података тешко је направити, јер би то захтевало да се близу 70.000 .rs домена претресе, а за оне са глобалним доменима то је готово немогуће. Садржај на Интернету је огроман, али, већином је још увек више информативно-забавног карактера – каже Маринковић.

Посебност прилагођену корисницима из наше земље чини ће ћирилични домен .срб који је технички доступан, али регистрација још увек није почела јер су у току завршна тестирања која треба да покажу како се ћирилица понаша код различитих софтвера, претраживача, имејл адреса.

– Циљ је да људи који користе само ћирилицу могу несметано да користе Интернет, да садржаји на Интернету буду доступни за најширу популацију – објашњава Маринковић.

Он верује да ће се квалитет садржаја временом постајати све бољи. За сада, два велика пројекта на српском језику још увек су без јаче конкуренције: „Википедија“ на српском, по нивоу општости и „Пројекат Растко“, по броју дигитализованих књига и студија. Филип Маљковић, један од сарадника „Википедије“ каже да у просеку има десет измена по чланку, што показује и активност корисника, али и тежњу да се текст стално допуњује.

Он описује „Википедију“ као полазну тачку за даља истраживања, али упозорава и да је многи ђаци, нарочито средњошколци, користе на лош начин, не као основни извор информација, већ као једини.

– Ученици основних, а поготову средњих школа копирају цео садржај неке одреднице, не измене ништа, што свакако није добро. Уосталом, „Википедију” праве добровољци и постоји упозорење да неке од информација можда нису потпуне, а да може доћи и до грешке – наглашава Маљковић.

Иако се у ИТ свету много тога променило од 1997. године, када је покренут „Пројекат Растко“, ова библиотека српске културе на Интернету и данас је највећи подухват овог типа на српском језику и даље редак изузетак у дигитализацији и постављању научних студија и књига на српском језику на Интернет. Како се ради о разуђеној мрежи која постоји у неколико земаља, за сајтове и електронске библиотеке који се чувају на серверима у Београду процењује се да од 1997. године до данас имају 15.000 чланака, књига, драма и других прилога на бројним језицима, а од 2007. године постављено је2.350 потпуно дигитализованих књига или прилога на српском језику.

– По броју страна то је можда десет одсто корпуса на српском језику који смо у међувремену делимично дигитализовали, али је недовршено и необјављено јер смо тренутно без спонзора за техничке трошкове – каже Зоран Стефановић, директор „Пројекта Растко“.

Готово сви сарадници „Пројекта Растко“ су добровољци, у распону од академика до тинејџера, плаћају се само фиксни технички трошкови, а када за то постоји буџет и техничка лица. Технички је могуће за један дан објавити књигу од 200 страна ако више коректора одједном ради на посебном софтверу, истиче наш саговорник, али велике енциклопедијске и лингвистичке едиције захтевају вишегодишњи рад високообразованих коректора-полиглота.

–Имам утисак да откако је београдски „Растко“ у кризи, Србија има успоравање на плану дигитализације. Могло би се сто пута више, и то одмах – наглашава Стефановић.