Нови тероризам

Крв, ксенофобија, расизам, неонацизам, десничарски екстремизам у Европи данас. У Европи у којој данас мађарски суд ослобађа нацистичког убицу, а медији у Мађарској то стидљиво бележе. У Европи где је насиље мотивисано расизмом, и где данас екстремна десница, у пратњи полиције, маршира под заставама које подсећају на Трећи рајх. У Европи, где у неким њеним деловима, у условима садашње економске кризе постоји не мала одбојност према странцима и где постоје плакати с насловом „Десно је моћно“ и текстом „Црвене приче, лево смеће, баци бомбу, све одлеће“. И сада је та иста Европа као изненађена, згрожена и огорчена. Уједињена у болу и саосећању с Норвежанима и њиховом трагедијом.

Норвежанин Андерс Беринг Брејвик наводно је себе на „Твитеру“ и „Фејсбуку“ већ раније описао као „хришћанског фундаменталисту“. Изгледа да то нико од надлежних није стигао да прочитапре трагедије или се појам фундаменталисте поједностављено тумачио. Наиме, појам „хришћански фундаменталиста“ првобитно је користила једна група конзервативних протестаната у САД, који су се двадесетих година прошлог века залагали против свега модерног и за „фундаменте“ хришћанства. У контексту тог тумачења Андерс Брејвик није никакав „хришћански фундаменталиста“ јер је користио достигнућа модерне технологије, као што су мреже „Фејсбук“ и „Твитер“. Он је напросто појединац који свом терористичком чину настоји да придода јак квазирелигиозни, фанатични, елемент јер једино безрезервна вера, или потпуни морални релативизам, у хришћанство насупрот исламу пружа, Брејвику, вероватно, некакво оправдање за узимање људских живота. Тај елеменат био је снажан мећу предреволуционарним руским терористима, румунским фашистима из Гвоздене гарде током тридесетих година прошлог века, међу Тамилским тигровима, као и међу џихад-ратницима у БиХ. То је једна врста секташког фанатизма и што је група мања то је фанатичнија.

Андерс Брејвик је наставак приче попут Уно-бомбаша који је слао пакете-бомбе скоро две деценије, па и оних који су подметнули бомбу у згради федералне полиције у Оклахоми 1995. године. Донекле презире модерну технологију, ради сам, има финансијске и техничке могућности, па и способности и знање да купи или произведе компоненте за експлозивну направу. Да би бомбу поставио на место експлозије, у центру Осла, и није му требала помоћ више од једног или двојице саучесника. Идеологије коју такви појединци, или мале групе, проповедају биће погубније од идеологија већих терористичких група. Терористе који раде сами, или у малим групама, а немају претходни криминални досије, биће врло тешко открити, наравно, уколико не направе неку крупну грешку или не буду случајно ухваћени. Савремени свет постаје врло рањив на нову врсту тероризма у коме је разорна моћ и појединачног терористе и тероризма као тактике немерљиво већа него што смо до сада мислили. Анархисти, националисти, екстремисти с деснице и левице у новом добу 21. века имају све више инспирације за нове врсте насиља, а усамљени терориста на платформи апокалиптичких визија могао би да буде и обележје новог насиља у годинама које долазе.

Брејвик је на „Твитеру“ саопштавао да су западни свет и хришћанство угрожени од стране исламског света, који несметано пристиже у Норвешку. Жели себе да прикаже као заштитника, пре свега, западне културе. По њему имамо, дакле, рат култура, односно рат цивилизација. Значи, ето нас код Семјуела Хантингтона, само што је свој терористички удар Брејвик усмерио на западну цивилизацију, а не против исламске. Као „опомену“ јер је западна, као, угрожена од исламске цивилизације. Брејвик се овде приближава цитату из Хасана Сабаха, господара „Атентатора“, средњовековне секте чији су чланови убијали крсташе и друге у религиозној екстази: све је дозвољено, каже господар.

У тој тачки срели су се предмодерни свет, постмодернизам и терориста-психопата Андерс Брејвик.