Novi terorizam

Krv, ksenofobija, rasizam, neonacizam, desničarski ekstremizam u Evropi danas. U Evropi u kojoj danas mađarski sud oslobađa nacističkog ubicu, a mediji u Mađarskoj to stidljivo beleže. U Evropi gde je nasilje motivisano rasizmom, i gde danas ekstremna desnica, u pratnji policije, maršira pod zastavama koje podsećaju na Treći rajh. U Evropi, gde u nekim njenim delovima, u uslovima sadašnje ekonomske krize postoji ne mala odbojnost prema strancima i gde postoje plakati s naslovom „Desno je moćno“ i tekstom „Crvene priče, levo smeće, baci bombu, sve odleće“. I sada je ta ista Evropa kao iznenađena, zgrožena i ogorčena. Ujedinjena u bolu i saosećanju s Norvežanima i njihovom tragedijom.

Norvežanin Anders Bering Brejvik navodno je sebe na „Tviteru“ i „Fejsbuku“ već ranije opisao kao „hrišćanskog fundamentalistu“. Izgleda da to niko od nadležnih nije stigao da pročitapre tragedije ili se pojam fundamentaliste pojednostavljeno tumačio. Naime, pojam „hrišćanski fundamentalista“ prvobitno je koristila jedna grupa konzervativnih protestanata u SAD, koji su se dvadesetih godina prošlog veka zalagali protiv svega modernog i za „fundamente“ hrišćanstva. U kontekstu tog tumačenja Anders Brejvik nije nikakav „hrišćanski fundamentalista“ jer je koristio dostignuća moderne tehnologije, kao što su mreže „Fejsbuk“ i „Tviter“. On je naprosto pojedinac koji svom terorističkom činu nastoji da pridoda jak kvazireligiozni, fanatični, element jer jedino bezrezervna vera, ili potpuni moralni relativizam, u hrišćanstvo nasuprot islamu pruža, Brejviku, verovatno, nekakvo opravdanje za uzimanje ljudskih života. Taj elemenat bio je snažan meću predrevolucionarnim ruskim teroristima, rumunskim fašistima iz Gvozdene garde tokom tridesetih godina prošlog veka, među Tamilskim tigrovima, kao i među džihad-ratnicima u BiH. To je jedna vrsta sektaškog fanatizma i što je grupa manja to je fanatičnija.

Anders Brejvik je nastavak priče poput Uno-bombaša koji je slao pakete-bombe skoro dve decenije, pa i onih koji su podmetnuli bombu u zgradi federalne policije u Oklahomi 1995. godine. Donekle prezire modernu tehnologiju, radi sam, ima finansijske i tehničke mogućnosti, pa i sposobnosti i znanje da kupi ili proizvede komponente za eksplozivnu napravu. Da bi bombu postavio na mesto eksplozije, u centru Osla, i nije mu trebala pomoć više od jednog ili dvojice saučesnika. Ideologije koju takvi pojedinci, ili male grupe, propovedaju biće pogubnije od ideologija većih terorističkih grupa. Teroriste koji rade sami, ili u malim grupama, a nemaju prethodni kriminalni dosije, biće vrlo teško otkriti, naravno, ukoliko ne naprave neku krupnu grešku ili ne budu slučajno uhvaćeni. Savremeni svet postaje vrlo ranjiv na novu vrstu terorizma u kome je razorna moć i pojedinačnog teroriste i terorizma kao taktike nemerljivo veća nego što smo do sada mislili. Anarhisti, nacionalisti, ekstremisti s desnice i levice u novom dobu 21. veka imaju sve više inspiracije za nove vrste nasilja, a usamljeni terorista na platformi apokaliptičkih vizija mogao bi da bude i obeležje novog nasilja u godinama koje dolaze.

Brejvik je na „Tviteru“ saopštavao da su zapadni svet i hrišćanstvo ugroženi od strane islamskog sveta, koji nesmetano pristiže u Norvešku. Želi sebe da prikaže kao zaštitnika, pre svega, zapadne kulture. Po njemu imamo, dakle, rat kultura, odnosno rat civilizacija. Znači, eto nas kod Semjuela Hantingtona, samo što je svoj teroristički udar Brejvik usmerio na zapadnu civilizaciju, a ne protiv islamske. Kao „opomenu“ jer je zapadna, kao, ugrožena od islamske civilizacije. Brejvik se ovde približava citatu iz Hasana Sabaha, gospodara „Atentatora“, srednjovekovne sekte čiji su članovi ubijali krstaše i druge u religioznoj ekstazi: sve je dozvoljeno, kaže gospodar.

U toj tački sreli su se predmoderni svet, postmodernizam i terorista-psihopata Anders Brejvik.