Другарице су биле даме

Другарице у првим послератним годинама у Југославији прешле су пут од партизанки без фризуре, у војничким чизмама и са пушкама око груди до жена на функцији које носе дамске шешире, читају „Вог” и прате моду Кристијана Диора.

Поставка фотографија, насловних страна и модних предлога из женских часописа, „Другарица a la mode” у Музеју историје Југославије у Београду, открива промене у начину одевања у Загребу у периоду 1945–1960. Аутор изложбе Анте Тончи Владиславић, дизајнер и редовни професор Академије примењених уметности Универзитета у Ријеци, каже да „Другарица a la mode” прати развој моде на узорку Загреба, али да верује да је ситуација била слична и у осталим деловима Југославије.

– У првим послератним годинама није било никаквог утицаја Запада. Владало је сиромаштво, материјали су се куповали на бонове или по бувљацима или се прекрајала стара, квалитетнија гардероба, каже наш саговорник поводом изложбе отворене до 3. октобра .

Као што се може и видети на фотографијама из овог периода, жене су се облачиле у складу са новом идеологијом – гардероба је функционална, а не разметљива. Одела су крута, носе се обично бела кошуља и сукња, док сат није украс већ потреба оних који раде и морају негде да стигну на време.

– Стил првих поратних година би се могао упоредити са оним што данас зовемо минимализам.

Тих година жена је приказивана и као учесница радних акција или као радница у фабрици, што и показују изложене слике жена електровариоца у загребачком „Вентилатору”.

Али онда је дошла резолуција Информбироа и политички разлаз Југославије са Совјетима после чега је јачао утицај Запада. Мода је надолазила из магазина и филмова из иностранства.

– И поред планске производње, толерисали су се кројачи и они су развијали идеју естетизације и потребу за модом. Довијали су се на различите начине, свакаквим каналима доносили „Вог” који је диктирао моду, и копирали моделе које су у њему видели, истина са јефтинијим материјалима.

Веома је било важно то што је политичка елита подржавала праћење моде. Главне муштерије салона постале су другарице из града на некој јавној функцији.

– Загрепчанке су одлазиле у салоне где им се шила одећа по мери, а која је била копија оног што се носи у Паризу. Посебно је био утицајан „Нови изглед” који је 1947. представио Кристијан Диор. Он је диктирао шта се носи.

Југословенски часописи су то пратили. „Свијет” је био најутицајнији и, по речима аутора изложбе, стизао је и до најзабаченијег места у земљи. Тако се на моди могао видети сукоб идеологија: прво се од другарица тражило да не прате моду, а онда су и медији и елита подржавали начин живота предратних госпођа које су имале личног шнајдера и знале шта је у тренду.

Прелаз је уочљив на експонатима изложбе. Фотографије из 50-их већ увелико показују Загрепчанке у хаљинама какве је прославила Одри Хепберн и у шеширима какве носе енглеске даме када одлазе на хиподром. Појављују се ревије, избори за мис, а и уснимљене учеснице радне акције на изградњи аутопута „Братство и јединство” 1959–1961 изгледају као модели.

А како је данас?

Владиславић каже да је код свих народа који су живели у социјализму, па чак и у лабавијој варијанти као што је била југословенска, приметна фрустрација што се није имало све као на Западу.

– Данас је „Вог” на сваком киоску, али и даље постоји јака жеља за модом. Тако је код народа који су живели у социјализму, јер су фрустрирани, гладни за помодним одевањем.

----------------------------------------------

Неспоразуми са Французима

Дешавало се да другарице помисле да се на улицама Париза може видети све што се види у „Вогу”. Тако је долазило до модних киксева и неспоразума.

– Нису знале да је неки екстравагантан модел био сашивен само за модну писту. То Парижанке никада не би обукле за град. Али другарице су у таквим моделима излазиле на улицу што је било стварно бизарно, објашњава Владиславић.