Демонтирање бурета

Из Риге нам долази јако добра вест: Србија је добила позив да се прикључи Партнерству за мир. То је велики искорак наше државе и њеног система одбране. То је, наравно, и снажан демократски стимуланс Србији и сигнал да је време континенталне и глобалне изолације, као и снага које је прижељкују, ваљда иза нас.
У симболичком смислу, Партнерство је широко предворје алијансе. Пут до укључења у НАТО је у принципу дуг. У међувремену ваља залечити ране из ’99., мада су неке од њих напросто непреболне. Историја ратова и великих разарања показује да вечних савеза и непријатељстава нема.

Постоје само интереси. Интерес Србије јесте да не ратује, посебно да то не чини против најмоћнијих сила на свету. Ова држава може да добије ратове само ако их не води: мудром политиком чувања народа и разумним савезништвом који ће за дуге године отклонити најгоре опасности.

Партнерство за мир отвара многе могућности за српску војску и систем одбране. Држава ће изабрати програм у коме жели и може да учествује. Реформа војске више не мора бити изоловани покушај прилагођавања моделу коме тежимо. Наш систем ће бити у том моделу и обликоваће се у складу са српским кадровским, концепцијским и креативним потенцијалима. Отварају се могућности реалног стимулисања неких пројеката модернизације српске војске, као и непосредна размена најбољих идеја.

Ипак, ми још дуго нећемо бити у стању да "извозимо безбедност", како је неко духовито предложио. Него ћемо и те како увозити, ако је могуће по повољним ценама, све што нам омогућује бег из "бурета барута". Србији остаје да полако отклања многе своје конзервативне и параноидне перцепције.

Пре свега, мора да се зна, Партнерство није исто што и НАТО. Ако је војно-политичка алијанса, посебно у последњим годинама прошлог века и посебно према нама, показала своју најгору ћуд и изазвала јако подозрење и призвала најгоре успомене, Партнерство као оквир је нешто сасвим друго. Тај пројект има све оно што НАТО тешка срца тек треба да усваја као манир: толеранцију, слободу избора, велику размену идеја и програма, неограничене стваралачке потенцијале, уз одсуство сваке нарогушености и агресивности.

Предворје НАТО-а се дакле прилично разликује од центра. Али, кад се већ буде тамо, та разлика постаје много мање болна за оне који су тамо.

Нашој војсци предстоји велики посао везан за свеколику стандардизацију: концепцијску, кадровску, технолошку, едукативну и психолошку. Држава ће морати да уложи нешто свежих пара, како би јој се то вратило у осећању самопоуздања и безбедносној припадности Европи.

Министар Станковић и генерал Понош су успели оно што њихови претходници нису: за мандата Станковића, који су оспоравали углавном екстремни гласници изолације, догодило се оно што се нестрпљиво чека већ неколико година. Србија при томе није имала своје војнике на страшним местима, ни у Авганистану ни и Ираку. А то значи да се може напред и без таквих авантура.

Тек нас сада чека велики посао. Али је добро што смо добили прилику да га окончамо и тако за много година избегнемо депресивну и опасну самоћу.