Египатски страх од демократије

Један Египћанин је у недељу главом платио покушај да из затвора избави свог политичког истомишљеника, када је полиција силом одговорила на поход демонстраната на ту казнену установу. Стотине других је из сукоба са снагама безбедности на каирским трговима, највише Тахриру, дошло са тежим или са лакшим повредама. Ипак, овог пута сцена није одиграна у Мубараковом Египту, него у „слободном Египту”, растерећеном тираније вишедеценијског диктатора и његове свите.

Шта опет не „штима” у овој земљи и шта јој то не дозвољава да крене напред, покушавају да одгонетну многи аналитичари. Својеврсни нови талас револуције покренут је због незадовољства учињеног након „промена”. Велика и, можда, нереална очекивања у синергијском деловању са политичком незрелошћу новопечене демократије распршила су илузије које су револуционари потхрањивали о томе да ће све бити сјајно када Мубарак оде.

То се ипак није десило, али остаје дилема да ли је нова власт заиста учинила колико је могла. Египатски народ очигледно не мисли тако, будући да је на већ традиционално окупљалиште демонстраната трг Тахрир протеклог викенда дошло безмало 20.000 душа.

„Дошли смо да се боримо за очување тековина Арапског пролећа, које наши властодршци све више испуштају из вида. Када смо рушили Мубарака, били смо уједињени око једне слободарске идеје и мислили смо да нас тај осећај неће напуштати. Сада увиђамо да нова власт није ништа боља од претходне, чак је и лицемернија”, каже становник Каира Мухамед Амр, који је на трг Тахрир дошао са породицом, а преноси АП.

Сем спорих промена, египатски народ иритира и одуговлачење са суђењем полицијским главешинама, које се оптужују за убиство више од 900 демонстраната. Као добра вест, за њих је јуче стигло обавештење да је суд ипак одлучио да споји процесе збаченом председнику Хоснију Мубараку и бившем министру полиције Хабибу ел Адлију, а прво саслушање заказано је за 3. август.

Сем нервозе народа, немир и несигурност због будућности видљиви су и у египатској војсци. Чињеница је да и даље немају прецизан и једногласан став према слободарским омладинским покретима, па Би-Би-Си примећује контрадикторне изјаве које о томе долазе из редова армије.

Најпре је, пре неколико дана, војни савет означио Покрет „6. април” као рушилачки и као покретача сукоба између народа и војске. Недуго потом, огласио се фелдмаршал Мохамед Хасан Тантави лично, који је овом покрету одао признање због борбе за слободу у револуцијом захваћеном Египту.

Дилемом да ли је цела земља, односно њена политичка елита, такође, тако збуњена и помало дезоријентисана као поједини војни органи, бавио се и експерт за Блиски исток на енглеском Универзитету Екстер професор Омар Ашур. Он код Египта уочава један феномен, који је типичан и за друга друштва на почетку њиховог пута према отварању и признавању људских права, а који назива „страх од демократије”.

Он сматра да су либерални и слободарски покрети у овој земљи толико крхки, а и даље недовољно организовани да је нереално очекивати да на изборима, који се очекују крајем године, добију трку са исламистичким покретима, који чине најстабилнији блок. Међутим, треба имати у виду и да је сама шанса одржавања поштених избора знак напретка и да ће, због економске кризе, темпо обећаног економског просперитета бити успорен, што ће довести до тога да ко год сада победи на изборима, може због неиспуњених обећања очекивати драстични пад популарности до краја мандата.

„Те четири године би могле да послуже либералним покретима да се боље организују и повежу, као и да се потруде да њихове идеје дођу и до оних Египћана који не припадају градској елити. Коначно, секуларне партије треба увек да имају на уму да је најмање 34 одсто одраслих Египћана неписмено и да сви они имају право гласа, што је и те како моћан део бирачког тела до којег, по сваку цену, морају да допру”, истиче професор Омар Ашур. „У супротном, они ће због незнања наставити да следе назадне идеје екстремних религијских покрета.”

Д. Вукотић