Руски рулет у Вашингтону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Партија политичког покера са високим улогом је завршена, нико није трепнуо, па су ривали прешли на руски рулет.

Ово је најновија, од многих суморних, метафора за америчку фискалну и политичку кризу, која је после прексиноћних говора председника Барака Обаме и вође републиканске опозиције у Конгресу Џона Бејнера ушла у драматични финале, не обећавајући расплет, већ катастрофу: да САД први пут постану несолвентне и да већ од идућег уторка влада не буде у стању да извршава све своје обавезе.

Обама се у понедељак увече у девет сати по вашингтонском времену (три ујутру по београдском) обратио нацији да би јој у суштини поручио како је ситуација, због непопустљивости републиканаца, постала веома опасна.

„Гласали сте за подељену власт, али не и за нефункционалну власт”, рекао је, упозоравајући да народ, грађани Америке, може да постане „колатерална штета политичког рата у Вашингтону”.

„Компромис је постао ружна реч”, рекао је председник у 15-минутном говору који су преносиле све велике ТВ мреже, оптужујући политичке противнике да додуше пристају на договор, али искључиво под својим условима.

Обама је још једном одбио решење за које се залаже Џон Бејнер – да се сада изгласа подизање лимита за задуживање владе које би јој омогућило финансије само до краја ове године, а да се у јануару покрене нова рунда преговора о новом лимиту за задуживање у замену за нова смањивања буџетских издатака.

Потврдио је, међутим, да му је прихватљив план Херија Рида, лидера демократске већине у Сенату, да се влади омогући финансирање до краја 2012, у замену за програм десетогодишњег смањивања државних трошкова за око три билиона долара.

Подсетио је и на историју буџетског дефицита: на чињеницу да је његов претходник Џорџ Буш наследио вишак који му је оставио демократа Бил Клинтон, да га је потом претворио у минус покренувши два рата, смањујући порезе и уводећи програм субвенција за лекове. После промене у Белој кући, усред тешке економске рецесије, настали су додатни трошкови исплате додатака за незапослене и стимулисања економије…

Поменуо је и да подизање лимита за задуживање за још око 2,4 билиона не подразумева додатно трошење, већ само финансирање већ одобреног буџета. Цитирао је чак и Роналда Регана, кога републиканци сматрају својим идолом, током чијег осмогодишњег мандата је плафон задуживања, без икаквих компликација и политичког уцењивања, подизан чак 18 пута (а током осам Бушових година седам пута).

Само два минута после Обаме, са сасвим другачијом поруком, нацији се са Капитол хила обратио Џон Бејнер. Он је очекивано, кривицу за политичку парализу свалио на председника, са поруком да ће она бити решена онога момента кад он потпише оно што предлажу републиканци. Обаму је оптужио и да „тражи бланко чек за трошење који неће добити”.

Овај политички дуел је, према први оценама, уместо приближавања, две стране додатно удаљио. Ниједан сценарио за драматичну завршницу, у коју се већ ушло, не обећава расплет, мада сви актери и даље тврде да земља ипак неће доћи у ситуацију техничког банкрота.

Како се предвиђа, прво ће републиканци данас у Представничког дому, где су већина, гласати за Бејнеров план, да би га онда понудили Сенату, где демократе могу да га блокирају.

Бејнер, међутим, нема подршку „тврдог језгра” своје партије, стотинак конгресмена изабраних прошлог новембра на платформи крајње конзервативног покрета „Чајанка”, који инсистирају да се прихвате сви њихови захтеви за „смањивање владе”, па су му за већину потребни и гласови конзервативнијих демократа. Сенатор Рид би свој план онда изнео пред Сенат и, ако прође, понудио га Представничком дому.

У оба плана нема оног што је републиканцима апсолутно неприхватљиво: нових пореза.

Берзе, на којима су обвезнице америчког дуга досад имале исти статус као и готовина, у овом моменту су још уздржане, али ако договор изостане, економисти најављују последице чак и теже од ланца догађаја који је на Волстриту започет 2008. да би се изродио у глобалну рецесију. Предвиђа се да ни овога пута нико не би био поштеђен, изузев ретких нација које нису интегрисане у светске финансије, попут, рецимо, Северне Кореје.

Због тога је реаговао и ММФ, са досад невиђеним упозорењем земљи која је његов највећи улагач, позивајући политичаре у Вашингтону да престану са надвлачењима и хитно учине оно што је неопходно да се избегне глобално финансијско урушавање.

Милан Мишић