Ruski rulet u Vašingtonu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Partija političkog pokera sa visokim ulogom je završena, niko nije trepnuo, pa su rivali prešli na ruski rulet.

Ovo je najnovija, od mnogih sumornih, metafora za američku fiskalnu i političku krizu, koja je posle preksinoćnih govora predsednika Baraka Obame i vođe republikanske opozicije u Kongresu Džona Bejnera ušla u dramatični finale, ne obećavajući rasplet, već katastrofu: da SAD prvi put postanu nesolventne i da već od idućeg utorka vlada ne bude u stanju da izvršava sve svoje obaveze.

Obama se u ponedeljak uveče u devet sati po vašingtonskom vremenu (tri ujutru po beogradskom) obratio naciji da bi joj u suštini poručio kako je situacija, zbog nepopustljivosti republikanaca, postala veoma opasna.

„Glasali ste za podeljenu vlast, ali ne i za nefunkcionalnu vlast”, rekao je, upozoravajući da narod, građani Amerike, može da postane „kolateralna šteta političkog rata u Vašingtonu”.

„Kompromis je postao ružna reč”, rekao je predsednik u 15-minutnom govoru koji su prenosile sve velike TV mreže, optužujući političke protivnike da doduše pristaju na dogovor, ali isključivo pod svojim uslovima.

Obama je još jednom odbio rešenje za koje se zalaže Džon Bejner – da se sada izglasa podizanje limita za zaduživanje vlade koje bi joj omogućilo finansije samo do kraja ove godine, a da se u januaru pokrene nova runda pregovora o novom limitu za zaduživanje u zamenu za nova smanjivanja budžetskih izdataka.

Potvrdio je, međutim, da mu je prihvatljiv plan Herija Rida, lidera demokratske većine u Senatu, da se vladi omogući finansiranje do kraja 2012, u zamenu za program desetogodišnjeg smanjivanja državnih troškova za oko tri biliona dolara.

Podsetio je i na istoriju budžetskog deficita: na činjenicu da je njegov prethodnik Džordž Buš nasledio višak koji mu je ostavio demokrata Bil Klinton, da ga je potom pretvorio u minus pokrenuvši dva rata, smanjujući poreze i uvodeći program subvencija za lekove. Posle promene u Beloj kući, usred teške ekonomske recesije, nastali su dodatni troškovi isplate dodataka za nezaposlene i stimulisanja ekonomije…

Pomenuo je i da podizanje limita za zaduživanje za još oko 2,4 biliona ne podrazumeva dodatno trošenje, već samo finansiranje već odobrenog budžeta. Citirao je čak i Ronalda Regana, koga republikanci smatraju svojim idolom, tokom čijeg osmogodišnjeg mandata je plafon zaduživanja, bez ikakvih komplikacija i političkog ucenjivanja, podizan čak 18 puta (a tokom osam Bušovih godina sedam puta).

Samo dva minuta posle Obame, sa sasvim drugačijom porukom, naciji se sa Kapitol hila obratio Džon Bejner. On je očekivano, krivicu za političku paralizu svalio na predsednika, sa porukom da će ona biti rešena onoga momenta kad on potpiše ono što predlažu republikanci. Obamu je optužio i da „traži blanko ček za trošenje koji neće dobiti”.

Ovaj politički duel je, prema prvi ocenama, umesto približavanja, dve strane dodatno udaljio. Nijedan scenario za dramatičnu završnicu, u koju se već ušlo, ne obećava rasplet, mada svi akteri i dalje tvrde da zemlja ipak neće doći u situaciju tehničkog bankrota.

Kako se predviđa, prvo će republikanci danas u Predstavničkog domu, gde su većina, glasati za Bejnerov plan, da bi ga onda ponudili Senatu, gde demokrate mogu da ga blokiraju.

Bejner, međutim, nema podršku „tvrdog jezgra” svoje partije, stotinak kongresmena izabranih prošlog novembra na platformi krajnje konzervativnog pokreta „Čajanka”, koji insistiraju da se prihvate svi njihovi zahtevi za „smanjivanje vlade”, pa su mu za većinu potrebni i glasovi konzervativnijih demokrata. Senator Rid bi svoj plan onda izneo pred Senat i, ako prođe, ponudio ga Predstavničkom domu.

U oba plana nema onog što je republikancima apsolutno neprihvatljivo: novih poreza.

Berze, na kojima su obveznice američkog duga dosad imale isti status kao i gotovina, u ovom momentu su još uzdržane, ali ako dogovor izostane, ekonomisti najavljuju posledice čak i teže od lanca događaja koji je na Volstritu započet 2008. da bi se izrodio u globalnu recesiju. Predviđa se da ni ovoga puta niko ne bi bio pošteđen, izuzev retkih nacija koje nisu integrisane u svetske finansije, poput, recimo, Severne Koreje.

Zbog toga je reagovao i MMF, sa dosad neviđenim upozorenjem zemlji koja je njegov najveći ulagač, pozivajući političare u Vašingtonu da prestanu sa nadvlačenjima i hitno učine ono što je neophodno da se izbegne globalno finansijsko urušavanje.

Milan Mišić