Српски кривак у банци гена

Српски кривак, познатији као кукуруз осмак или тврдунац, баш као и шљива ранка или свиња мангулица, плод је српског сељака, који има своје место у историји нашег народа, а, како ствари стоје, и у будућности.

За разлику од шљива и свиња, кукуруз је дошљак који се одомаћио. Један је од најпознатијихи најтајанственијих врста жита, које су Инке, Маје и Астеци гајили неколико хиљада година пре него што се из Новог света, с Кристифором Колумбом искрцао на тло Европе, 14. марта 1493. године.

У Србију су кукуруз, куруз или муруз, како се све у народу називао, донели грчки трговци 1576. и у пролеће исте године почели да га сеју по баштама (Радић, 1882, књига: „Све о кукурузу”). Требало је времена да пусти корење.

Становништво је било веома проређено (услед ратова, сеоба, епидемија), па није било услова за напредак земљорадње. У то време, а и век касније,преовладавало је сточарство, а тек крајем 18. и почетком 19. столећа кукуруз је постао главно хлебно жито, док се пшеница сејала мало, „тек за погаче и славски колач”.

Крајем 19. века почео је да нараста број становника (од 1880. до 1910. увећао се за 68,9 одсто) и потреба за хлебним житом. Како приноси страних жита нису могли много да се повећавају, све више је растао удео кукуруза. Ова биљка се добро прилагодила оштрим брдско-планинским условима: стабљика је била слаба, али отпорна на сушу и остале временске (не)прилике. На једној– један клип, дугачак око 30 сантиметара и благо закривљен – кривак.На клипу осам неправилних редова – осмак, мада има их и са 10 до 12. Кривак или осмак се одликује изузетним укусом,зато се одржао до данашњих дана,упркос најезди бројних хибрида, који су вишеструко роднији и исплативији.

Неповерљиве ратаре је изненадио приносом, јер даје 1.500, а понеки и 2.000 пута више зрна од посејане количине. Клип, заштићен у комушини од птица и механичких повреда, за разлику од  јечма, пшенице и проса,привлачио је сељаке, јер је индијанско зрно полузрело, печено, кувано или као брашно у каши, па и хлеб, нудило богату трпезу. На ширење су утицали и други чиниоци: није изискивао тежак алат за обраду, ни орање; могао се гајити као повртарска култура, а феудалци нису тражили десетину.

„Смрадно зрно”, што у преводу с турског значи реч кукуруз (код већине Словена у употреби је сличан назив), Турци су наменили раји за исхрану. А раја је од чудесне биљке добила хлебно жито, храну за стоку, огрев, лек, грађевински материјал...

Све три цивилизације, Маје у Централној Америци, Астеци у Мексику и Инке у Перуу, сматрале су кукуруз неизбежним условом преживљавања, уздижући га до божанских висина. Значио им је исто што и сунце, ваздух и вода. Гајили су га заједно са пасуљем и тиквама.

Срби то нису знали, али су веровали да кукурузним колачем заустављају градоносне облаке, воду у којој се кувао пили су као лек од кашља, брашном си видали опекотине, свилу су користили за излучивање мокраће, чак и за нешкодљиво мршављење.... Кривак се користио и за врачање: „О слави домаћица такне ситом кроз које је сејала брашно за колач у таван да би толико растао кукуруз. Колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће динара бити скупљи од прошле године. Када породиља шаље воду свештенику за молитву, колико година жели да не рађа – нека у њу метне толико зрна кукуруза”, записао је у својој књизи „Речник српских народних веровања о биљкама” Веселин Чајкановић.

Као и остале сорте, бере се у октобру, и то најчешће ручно. У сваком случају, допринео је богатијем друштвеном животу сељака. Како? Клипови се ломе са шушком, па је неопходно да се увече окуперодбина, пријатељи и комшије на комишање. Некада је то представљало изузетан догађај у селу. Највећи и најлепши примерци, с поврнутом и заплетеном шушком, качили су се испод стрехе, на јужној страни куће или амбара, да би се сачували за семе. И Тако из године у годину, с колена на колено.

Окомишани клипови држе сеу амбарима, кошевима, чардацима, котаркама, котобањама, како у ком крају, да се досуше. После сушења се круне, претежно ручно. Окруњена зрна се сипају у јутене џакове и носе у воденицу на „хладно млевење”. Некада је било много воденица широм Србије и све су даноноћно клопарале. По попису из 1867. уписано је 7.125 поточара, највише у ужичком крају (више од хиљаду), а најмање у околини Јагодине (нешто више од 100).

Нема тачног податка колико данас има воденица. Додуше,протеклих годинапочела је да расте потражња за такозваном органском храном,самим тим и за брашном од осмака своденичног камена. Прошле године је, иначе, у селу Селевац на једној њиви засејаној осмаком, надомак археолошког налазишта из доба неолита, основано јединствено удружење интелектуалаца „Српски кривак”.

----------------------------------------

Потомци осмака

Већа заступљеност кукуруза у исхрани становништва трајала је све до шездесетих прошлог века, нарочито у средишњој Србији; у Војводини је преовлађивала пшеница. Од друге половине 20. столећа све више се гаји хибридни. 

Виолета Анђелковић

„Осмак је био распрострањен у брдско-планинским подручјима Србије, Хрватске, Босне и Словеније. Има зрна беле, жуте и наранџасте боје, мада је најпознатији бели, који се још може наћи у код неких домаћинстава у брдским крајевима. Одликује се дугим клипом, крупним и тврдим зрном. Често се и сорте из групе осмореди меки зубани могу наћи под локалним називом бели осмак, широки бели осмак, нокташ или бели осмак полузубан. Имају крупно, бело и меко зрно”, каже др Виолета Анђелковић, директор за научноистраживачки рад и руководилац Банке гена у Институту за кукуруз Земун Поље.

„Почетком шездесетих стручњаци су одлазилиу сакупљање и описивање локалних сорти кукуруза на просторима бивше Југославије. У првом разврставању (класификација) прикупљено јеоко 1.000 узорака, подељениху 16 група: црногорски тврдунци, рани босански зубани, косметски полузубани, македонски тврдунци, осмаци, изведени тврдунци, медитерански тврдунци, ситнозрни тврдунци, осмореди меки зубани, румунски тврдунци, крупноклипи тврдунци, бели полузубан-моравац, типични зубани типа америчког кукурузног појаса, зубани типа јужног појаса САД, србијански зубани, истарски зубани дубоког зрна. Накнадним спонтаним сакупљањем и чувањем, број узорака се повећавао, а нове сорте су сврставане у припадајуће групе на основу стандардних морфолошких карактеристика.”

Увођењем хибридног кукуруза на нашим просторима појавила се потреба за очувањем разноврсности (диверзитет) локалних сорти који садрже велику генетичку разноврсност и могу се користити као природни извор својстава значајних за оплемењивање (отпорност на болести и штеточине, хранљива вредност зрна, различите индустријске потребе). У банкама гена у свету чува се око 135.000 узорака кукуруза, објашњава наша саговорница и додаје да Института за кукуруз Земун Поље у својој чува више од 6.000. Од тога око 2.200 су домаће, локалне сорте, а остатак је из више од 40 земаља. Земунска банка гена је по величини на осмом месту у свету, а највећа сеналази у Мексику и има око 28.000 узорака кукуруза.

„Институт за кукуруз је за 65 година постојања створио 665 хибрида стандардног квалитета зрна и хибрида за специфичне намене. Када је педесетих година 20. века започела модерна селекција, прве ЗП линије су добијене из локалних сорти (вуковарски, румски златни и шидски зубан). За хибриде белог зрна може се рећи да су потомци белих осмака. Уз остваривање високог и стабилног приноса, настојали смо да повећамо чврстину стабљике, отпорност на полегање, брже отпуштање влаге из зрна. Данас су захтеви тржишта и произвођача усмереника хибридима с повећаном густинама зрневља, отпорношћу на болести, издржљивошћу насуђу, а првенствено ка високим и стабилним приносима у различитим агроеколошким условима”, закључује др Виолета Анђелковић, додајући да су у нашем Институту, искључиво, примењују поступци конвенционалног оплемењивања.

------------------------------------------------------------------ 

Воли га и шаран

Кукуруз је трећа најзначајнија житарица у свету (после пшенице и пиринча) по распрострањености. Од укупне производње, око 78 одсто се користи у исхрани животиња, а учешће у исхрани људи је у сталном порасту и у земљама у развоју и у развијеним. У новије време се, посебно у развијеним, користи за издвајање етанола, што је знатно утицало на поскупљење и на повећање површина на којима се кукуруз гаји.

У 2010. засејано је више од 160 милиона хектара, предвиђа се да ће до 2025. кукуруз бити на првом месту по производњи, а да ће се до 2050. потребе у земљама у развоју удвостручити. У Србији је кукуруз водећа ратарска култура која се сеје на око 1.200.000 хектара. Највећи део се користи за исхрану животиња, мање за исхрану људи и у прехрамбеној индустрији.

Што се тиче осмака, он се гаји само за приватне потребе домаћинстава, све чешће за млевење. Веома је тражен међу риболовцима, зато што га шаран веома воли.

Славица Берић

(Из додатка НИТ - број 3)