Крај изолације

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Ето, и то се напокон догодило, Србија је позвана у предсобље НАТО-а и ЕУ, постали смо партнери у Партнерству за мир. На карти Европе нема више сиве зоне коју би чиниле државе изван Партнерства за мир, Србија, Црна Гора и БиХ биле су последње земље изван тог процеса који је започео још 1994. године, а чији су прокламовани циљеви: олакшавање јавности рада у планирању националне одбране и процесу доношења буџета, обезбеђивање демократске контроле одбрамбених снага, одржавање способности и спремности да се, у складу са уставним претпоставкама, учествује у операцијама по овлашћењу УН или према овлашћењима ОЕБС-а, унапређење војних односа сарадње с НАТО земљама, дугорочни развој таквих снага које ће бити у стању да боље дејствују заједно са чланицама НАТО.

Као прво што Београд сада треба да уради јесте потпис на тзв. Оквирни документ, затим следи подношење тзв. Презентационог документа НАТО-у у којем се, заправо, наводи ритам, обим и ниво учешћа у активностима војне сарадње с НАТО на начин како све то види држава Србија која и приступа програму. Овај документ служи као основ за закључивање индивидуалног програма партнерства, који треба да усагласе НАТО и Србија. Затим би Србија требало да отвори своју канцеларију за координацију партнерства у Врховној команди НАТО-а, СХАПЕ у Монсу, Белгија, канцеларијом би требало да руководи директор у чију надлежност спадају консултације и координација с војним властима НАТО по питањима из рада Партнерства за мир.

За сва та правно-техничка питања Министарство одбране Србије и његови одговарајући тимови већ дуже имају сва потребна решења. Дакле, Србија је већ одавно била спремна за улазак у Партнерство за мир јер Министарство одбране има већ готов и Оквирни документ и Презентациони документ. Уосталом, билатералне војне везе између Србије, са једне стране, и САД, Велике Британије и Норвешке, са друге стране, далеко превазилазе војну сарадњу коју поједине државе, већ годинама чланице Партнерства за мир имају између себе. Имплементација процедуре програма Партнерство за мир за Србију неће бити никакав проблем и она може почети већ данас.

Шта све то војно значи за Србију? Стратешки, Србија се више и формално не би смела третирати као безбедносни проблем на Балкану, већ као део решења тог проблема. Финансијски, Србија има сада могућност да школовање и обуку припадника оружаних снага обавља јефтиније, да набави неке врсте оружја и опреме које до сада није могла. Политички, сада смо у могућности да неке рокове за улазак у ЕУ скратимо.

Стратегијске последице позива из Риге за Србију су свакако далекосежне, а главно се питање само по себи намеће: колико улазак у Партнерство за мир слаби или јача позицију Србије у односу на статус Космета? Истина, постоје и још неке друге  дилеме, као на који ће се домен у будућности концентрисати српска политика безбедности? Какав ће бити војни допринос Србије Партнерству за мир, какав политички утицај и хоће ли то двоје бити повезано? Хоће ли оружане снаге Србије имати више везе са способношћу за војне интервенције, него са класичном одбраном у оквиру комада модерног жанра интервенционистичких ратова по моделу Авганистана и Ирака? Или ће се неговати војна "култура суздржаности"? Јер, од три критеријума НАТО-а, "импрувмент" (побољшање), "инклузивнес" (укључивост) и "индивизибилити" (недељивост), Србија је већ одавно војно испунила сва три.