Kraj izolacije

ANALIZA VESTI
Eto, i to se napokon dogodilo, Srbija je pozvana u predsoblje NATO-a i EU, postali smo partneri u Partnerstvu za mir. Na karti Evrope nema više sive zone koju bi činile države izvan Partnerstva za mir, Srbija, Crna Gora i BiH bile su poslednje zemlje izvan tog procesa koji je započeo još 1994. godine, a čiji su proklamovani ciljevi: olakšavanje javnosti rada u planiranju nacionalne odbrane i procesu donošenja budžeta, obezbeđivanje demokratske kontrole odbrambenih snaga, održavanje sposobnosti i spremnosti da se, u skladu sa ustavnim pretpostavkama, učestvuje u operacijama po ovlašćenju UN ili prema ovlašćenjima OEBS-a, unapređenje vojnih odnosa saradnje s NATO zemljama, dugoročni razvoj takvih snaga koje će biti u stanju da bolje dejstvuju zajedno sa članicama NATO.

Kao prvo što Beograd sada treba da uradi jeste potpis na tzv. Okvirni dokument, zatim sledi podnošenje tzv. Prezentacionog dokumenta NATO-u u kojem se, zapravo, navodi ritam, obim i nivo učešća u aktivnostima vojne saradnje s NATO na način kako sve to vidi država Srbija koja i pristupa programu. Ovaj dokument služi kao osnov za zaključivanje individualnog programa partnerstva, koji treba da usaglase NATO i Srbija. Zatim bi Srbija trebalo da otvori svoju kancelariju za koordinaciju partnerstva u Vrhovnoj komandi NATO-a, SHAPE u Monsu, Belgija, kancelarijom bi trebalo da rukovodi direktor u čiju nadležnost spadaju konsultacije i koordinacija s vojnim vlastima NATO po pitanjima iz rada Partnerstva za mir.

Za sva ta pravno-tehnička pitanja Ministarstvo odbrane Srbije i njegovi odgovarajući timovi već duže imaju sva potrebna rešenja. Dakle, Srbija je već odavno bila spremna za ulazak u Partnerstvo za mir jer Ministarstvo odbrane ima već gotov i Okvirni dokument i Prezentacioni dokument. Uostalom, bilateralne vojne veze između Srbije, sa jedne strane, i SAD, Velike Britanije i Norveške, sa druge strane, daleko prevazilaze vojnu saradnju koju pojedine države, već godinama članice Partnerstva za mir imaju između sebe. Implementacija procedure programa Partnerstvo za mir za Srbiju neće biti nikakav problem i ona može početi već danas.

Šta sve to vojno znači za Srbiju? Strateški, Srbija se više i formalno ne bi smela tretirati kao bezbednosni problem na Balkanu, već kao deo rešenja tog problema. Finansijski, Srbija ima sada mogućnost da školovanje i obuku pripadnika oružanih snaga obavlja jeftinije, da nabavi neke vrste oružja i opreme koje do sada nije mogla. Politički, sada smo u mogućnosti da neke rokove za ulazak u EU skratimo.

Strategijske posledice poziva iz Rige za Srbiju su svakako dalekosežne, a glavno se pitanje samo po sebi nameće: koliko ulazak u Partnerstvo za mir slabi ili jača poziciju Srbije u odnosu na status Kosmeta? Istina, postoje i još neke druge  dileme, kao na koji će se domen u budućnosti koncentrisati srpska politika bezbednosti? Kakav će biti vojni doprinos Srbije Partnerstvu za mir, kakav politički uticaj i hoće li to dvoje biti povezano? Hoće li oružane snage Srbije imati više veze sa sposobnošću za vojne intervencije, nego sa klasičnom odbranom u okviru komada modernog žanra intervencionističkih ratova po modelu Avganistana i Iraka? Ili će se negovati vojna "kultura suzdržanosti"? Jer, od tri kriterijuma NATO-a, "impruvment" (poboljšanje), "inkluzivnes" (uključivost) i "indivizibiliti" (nedeljivost), Srbija je već odavno vojno ispunila sva tri.