У предворју НАТО-а

Партнерство за мир је организација коју је основао НАТО 1994. године као главни програм намењен помоћи земљама у транзицији. Програм је скројен према специфичностима сваке земље, нуди практичну сарадњу у низу различитих подручја и омогућава им да одаберу онај део програма и активности који одговара њиховим властитим потребама. Активности су од војних вежби и радионица до семинара и течајева за обуку. Нарочита пажња посвећује се транспарентности оружаних снага и њиховој одговорности према изборном телу. Искуство стечено кроз Партнерство за мир је значајно допринело сарадњи између земаља које учествују у мировним снагама као што су Сфор у Босни и Херцеговини и Кфор на Космету.

– Врло је битно да смо у овом тренутку позвани у Партнерство за мир, да смо прешли и тај степеник, први од важних корака у процесу интеграција. Пријем у ту организацију подразумева да је Србија једнак партнер за столом са осталима, а не више посматрач – каже Марко Ковачевић, извршни директор Атлантског савета.

–  Оно што је такође важно – наглашава Ковачевић – јесте да смо позвани заједно са БиХ и Црном Гором, јер је и за регион битно да се не стварају нездрави конкурентски односи између земаља. Партнерство за мир није изгубило на атрактивности, а сада је на нама да кренемо у даље интеграције.

Војни аналитичар Александар Радић подсећа да су из земаља бивше Југославије, поред три земље које су јуче примљене у Партнерство за мир, ван НАТО-а и Хрватска и Македонија, као и Албанија. Међутим, ове земље су степеник испред Србије, Црне Горе и БиХ, јер су одавно чланице Партнерства за мир и практично се, што се посебно односи на Хрватску, налазе у предворју НАТО-а.

Аналитичари се слажу да је улазак три балканске земље у Партнерство за мир важан за обе стране. Искуства показују да је убрзо после приступања овој организацији у свим земљама долазило до пораста страних инвестиција што је позитивно утицало на општи економски развој. Уласком у програм НАТО-а стиче се имиџ стабилне државе у коју вреди улагати.

Истраживања јавног мњења показују да две трећине нашег становништва подржава улазак у Партнерство за мир. Прича да су трошкови у тој организацији велики не стоји, јер су и сиромашније земље од нас, као на пример Македонија и Албанија, одавно постале његове чланице. Већина активности које се остварују унутар ове организације заснива се на добровољној основи, што значи да ће и Србија моћи да бира програме у којима ће учествовати.

Прича о нама и Партнерству мир траје још од 2000. године, мада има и оних који тврде да су после потписивања Дејтонског споразума 1995. године тадашње власти такође гајиле амбицију за улазак у ову организацију. Но, после 5. октобра Грчка је подстакла разговоре о учешћу наше земље у ширем кругу од 22 неутралне и источноевропске земље у програм Партнерство за мир. Такав предлог дочекан је низом условљавања – прекид финансирања Војске Републике Српске, пуна сарадња са Хагом, дакле изручење Караџића, Младића, вуковарске тројке, реформе Војске, одустаје од тужбе против 19 земаља НАТО-а које су извршиле агресију на СЦГ. Тим кључним уценама понекад су додавани неки други услови, као на пример у зиму 2001. године смена Небојше Павковића, тадашњег начелника Генералштаба Војске Југославије

Када је октобра 2002. године избила афера "Југоимпорт", тачније шверц нашег оружја за Ирак, опет се поставило питање шта ће бити са нашим уласком у Партнерство за мир. Ипак, на самиту НАТО у Прагу на којем су учествовали шефови држава и влада 47 земаља није било наших званичника, а ни у Истанбулу на Парламентарној скупштини НАТО којој је СРЈ први пут присуствовала у својству посматрача, нисмо добили позив за прикључење Партнерству за мир. Главни разлог, по општем мишљењу, била је афера "Југоимпорт".

Касније је један од разлога, испоставило се, била и Уставна повеља, помињане су и војне и безбедносне реформе, па је и 2002. година прошла без чланства, а рокови и очекивања померени су на 2003. годину.

Јуни 2003. био је следећа важна станица на путовању ка Партнерству. Тадашњи министар спољних послова СЦГ Горан Свилановић поднео је званичан захтев за приступање државне заједнице програму НАТО-а, који је са "задовољством" примљен на надлежном месту. Тако су се коначно тек тада, средином 2003. године, стекли формални услови за приступање Партнерству за мир.

Временом актуелност приступању Партнерству за мир замениле су друге политичке теме, па се као "обавезно", негде до 2004. године, изгубило и као новинарско питање на конференцијама за новинаре. Последње две године помињано је тек успутно и узгред, да би се ипак, као сигнал подршке војним реформама коначно у Риги остварио тај дугоочекивани улазак у "предворје НАТО", како се другачије каже за приступање овој организацији.
Д. С.

--------------------------------------------------------------------------

Станковић: Више нисмо сива зона

Данас смо коначно добили једну одличну вест, више нисмо сива зона на безбедносној мапи Европе, истакао је министар одбране Зоран Станковић на конференцији за новинаре у Централном клубу Војске Србије која је заказана непосредно после саопштења из Риге са Самита НАТО. Станковић је истакао да је овај успех резултат вишегодишњих напора Министарства одбране, али да он није важан само за Војску, јер ће у Партнерство за мир примљена цела држава.

Даљи ток интеграција зависиће само од нас, рекао је министар одбране подсећајући да су све земље које су сада чланице Европске уније прошле исти пут, од Партнерства за мир преко чланства у НАТО.

– То је и за Србију пут да постане чланица Европске уније, да изгради демократску државу, бољи живот и нова радна места за њене грађане. То је и јасна порука страним инвеститорима да могу безбедно да улажу у нашу земљу – рекао је Станковић.

После позива из Риге, сада нам предстоји, по његовим речима, потписивање оквирног споразума у Бриселу и Презентационог документа у којем ћемо изабрати оквире сарадње, а онда ће уследити и отварање канцеларије у Монсу или Бриселу.

Министар се осврнуо и на проблем сарадње са Хагом, истакавши да то остаје наша међународна обавеза коју морамо што пре да испунимо.

Снежана Самарџић-Марковић, помоћник министра одбране за политику одбране, у вести о позиву Србији да приступи Програму Партнерство за мир види сигнал вере да Војска Србије и систем одбране није кочничар већ мотор промена у нашем друштву. Она је нагласила да пријем Србије у ову организацију није условљен, већ да ће само "бити праћена" сарадња Србије и Босне и Херцеговине са Хашким трибуналом.

Снежана Самарџић-Марковић је изразила очекивање да техничка процедура пријема неће трајати дуже од неколико месеци и подсетила да је за средину децембра предвиђено отварање Канцеларије за везу са НАТО-ом у просторијама Министарства одбране.

Заступник начелника Генералштаба Војске Србије генерал-мајор Здравко Понош рекао је да позив из Риге потврђује да је Србија сигурна и безбедна земља и подсетио да ниједна земља није ушла у ЕУ пре пријема у Партнерство за мир и НАТО.

Понош је казао да ће Војска Србије имати приступ разним међународним фондовима, да ће моћи да интензивније учествује у међународним мировним мисијама, а да ће српски официри имати прилику да се школују у страним образовним установама.

Он је рекао да интересовање српских официра за учешће у мировним мисијама далеко превазилази финансијске могућности државе и политичку спремност власти.
Д. Стевановић