Зашто смо најгори извозници у Европи

Прошло је мало више од годину дана откако су се наши креатори економске политике окренули новом моделу раста заснованом на извозу, али Србија се није померила са дна ранг-листе извозника у овом делу Европе.

Како показује истраживање Горана Николића, сарадника Центра за нову политику, на крају 2010. године укупан извоз наше земље (око 7,6 милијарди евра) био је свега 1.030 евра по становнику. Упоређујући базе националних статистика земаља  у региону, овај економиста закључио је да су од нас мање извезли једино становници Црне Горе (553) и Албаније (417 евра). Више робе ван својих граница продали су држављани Босне и Херцеговине, Македоније, Хрватске, Словеније, Бугарске и Румуније.

– Напредније земље у транзицији углавном имају преко 6.000 евра робни извоз и увоз по становнику. Суседна Бугарска у претходних неколико година има двоструко већи извоз по становнику од Србије, док је разлика у корист Румуније мање изражена – објашњава Николић.

Израчунао је да би, уколико се настави тренда раста продаје робе ван наше границе, Србија на крају 2011. године требало да достигне суму од 1.200 до 1.250 евра. Међутим, и то ће бити недовољно да престигнемо суседну Босну и Херцеговину.

– Најновији подаци званичне статистике БиХ показују да је извоз по становнику на крају 2010. године износио 1.160 евра. С обзиром на то да им продаја на страним тржиштима у првих шест месеци расте и да је за петину већа, то значи да до краја године може да достигне око 1.400 евра, што је знатно више од износа који Србија може да очекује – израчунао је Николић.

Србија ће можда побољшати своју позицију на регионалној листи само захваљујући чињеници да Хрватској ове године лоше иде, јер је извоз у првих пет месеци порастао за свега 3,7 процената. Ипак, и са очекиваних 2.100 евра, просечни становник Хрватске биће далеко испред просечног Србина.

На ову чињеницу недавно је упозорио Никола Павичић, почасни директор „Таркета” из Бачке Паланке, истичући како су државним званичницима пуна уста извозника, а никога не узнемирује чињеница да је наш извоз по становнику најнижи у овом делу Европе. Према његовим речима, од 2000. године једва да може да се састави годину и по дана да је курс погодовао извозницима.

Мирко Тодоровић, власник Конфекције „Тодор”, и раније је истицао како извоз не расте од просипања памети и како му је дозлогрдило да слуша експерте који стални истичу да је спасоносно решење за српску привреду – раст извоза и конкурентности.

– Шта да кажем сада на све то. Сурова реалност је довољно рекла. Ми привредници не знамо да глумимо. Зато смо и упозоравали да је стање алармантно. Не могу ја данас нешто да почнем да производим и већ сутра да се појавим на страном тржишту. Прво морам да се докажем на домаћем терену, а то не може преко ноћи – каже Тодоровић.

Његов рецепт је „замена увоза”. Односно, да робу коју увозимо бар једним делом заменимо домаћом производњом и тако смањимо јаз у спољној трговини. Тек после освајања домаћег терена и „затварања неких канала” у увозу може да се размишља о извозу.

Данас ова компанија извози више од трећине своје производње, али у земље Европске уније одлази нешто мало више од пет одсто производње. На страном терену се српски произвођачи нађу у недођији и Тодоровић сматра да би им у представништвима привредних комора много помогли ако би дали бар основне информације о тржишту.

Његов колега Никола Павичић из „Таркета” (извози чак 80 одсто производње) недавно је истакао да привредници прво морају да помогну себи, па тек онда могу да се надају државној подршци.

– Све нас мучи тај почетак, а превелике мудрости нема. Не постоји производ који је добар за Србију, а није за извоз. Дакле, произвођачи прво треба да знају да направе квалитетну робу. Не могу привредници кривицу сваљивати само на политичаре, ако им је фирма нереформисана, ако имају вишак запослених, ако роба коју праве није квалитетна. Ако произвођач не зна, он мора да зна ко зна. Рецепт је повезивање са успешним светским фирмама које имају искуства у томе, баш као што је „Синтелон” својевремено урадио са „Таркетом”. Е, ту држава наступа. Она мора да убеди страног партнера да се на овом тржишту посао исплати – каже Павичић и додаје да држава не би требало да жали паре за консултанте који би фирмама помогли да се трансформишу у ефикаснија предузећа, али и да уколико сматра да је неки пројекат добар – код банака положи гаранције у име неке фирме.

Аница Телесковић