Док бродови плове кроз Ђердап

Какав поглед! Лево: пут преко бране, кажу дугачак осамсто метара, много аутомобила на њему и тамо, где је онај последњи у колони, налази се Румунија. А баш испод нас – брод, на горњој платформи путници, неки шетају, неки незаинтересовани за околину одмарају се у лежаљци, чекају да наставе путовање ка Црном мору. Посматрамо са торња хидроелектране „Ђердап” како ће огромно пловило за 90 минута савладати висинску разлику од 30 метара, упловљавајући у две коморе, које раде по систему спојених судова, сазнајемо од нашег стручног водича инжењера Слободана Стаменова, а пуне се или празне такозваним латералама.

Када вода достигне потребан ниво да брод може безбедно да пође напред, преградни зид се спушта и „први корак” је направљен. Онда још један у другој комори, где се, такође, подешава висина воде и – срећан пут! Капетан брода и тог дана дежурни капетан у торњу, су у сталној радио-вези, тако да у комори широкој 34,5 и дугачкој 311 метара не може да буде неких изненађења. Седам дана на нашој страни Дунава сва пловила бивају пуштана низводно, а на румунској узводно, па онда обрнуто, сазнајемо од домаћина у торњу.

Колика је снага Дунава на средини запитаће се многи, знајући чињеницу да брод уз обалу, са коте надморске висине од отприлике 70 метара, где је језеро испред бране, силази 30 метара ниже после проласка кроз турбине? Мерено киловат-сатима, од 1970. године до јуна ове 2011, „Ђердап 1” је произвео 227 милијарди киловат-сати. Да се човеку заврти у глави од бројке, баш као и када смо са инжењером Стаменовим ушли испод ротора, у простор који се отприлике налази у нивоу дна Дунава. Метална скаламерија тешка више од двадесет тона врти се невероватном брзином и прави „ветар” као да дува кошава. Чудо, моћна вода, а тек бука... Главна хала је, иначе, пуна мајстора који настоје да, ревитализујући агрегате, како се то стручно каже, продуже за три деценије радни век електране, која ради већ 37 година и још повећају снагу постројења. У преводу на језик обичног потрошача то значи – учинак раван снази једне нове хидроцентрале.

Е сад: струја или прошлост? Због градње бране, која је, као рампа на Дунаву, подигла ниво воде, многа налазишта су остала у таласима реке. И некада су градитељи побеђивали вртлоге Дунава и кршевите обронке клисуре, Трајанова табла је један од доказа за то, срећом 12 метара подигнута увис да не би остала под водом. Сачуван је и стуб велелепног моста, који је сам Трајан срушио да би зауставио Келте на другој страни реке...

Мр Јелена Кондић, саветник у Народном музеју у Београду, истовремено је и стручњак на „привременом” дугогодишњем раду у Кладову. Затичемо је са шездесетак младих Кладовљана на утврђењу Диана, а од ње касније чујемо да је ту некада био римски логор за смештај мешовите војске, од другог до шестог века ове наше ере. Млади Кладова, средњошколци и они нешто старији задовољни су што се друже и корисно „троше” летњи распуст у некој врсти едукативно-васпитног кампа, како покушава да га опише Јелена Кондић. Сунце упекло, али то као да никоме не смета, прихватили се алатки и свако нешто сређује.

– Због ових вредних девојака и момака било би заиста лепо да се обнови традиција радних акција. Уз подршку хидроелектране „Ђердап” и ове године смо расписали конкурс и позвали волонтере, додуше уз неку симболичну надокнаду да нам помогну да наставимо започети посао на ископинама. Јавило се чак 170 омладинаца, али морали смо да одаберемо 60, узраста од 17 до 26 година. Имају организован превоз и овде се заиста показују у најбољем светлу. Очистили су терен, али су расположени да ураде све што им се повери, да уђу и у депое – објашњава Јелена Кондић, иначе и директорка Археолошког музеја Ђердап у коме се налази врло богата збирка експоната, која сведочи о историји кладовског краја. Истовремено овај врсни истраживач је и руководилац вишедеценијског пројекта на утврђењу Диана, који је некада, истиче, био заиста уређени град.

Ипак, ничега не би било, па ни посла за археологе да Дунав пут до ушћа није крчио баш туда. Наша саговорница истиче да је река оно што повезује прошлост и садашњост на просторима Кладова, подсећа на римске владаре и оне потоње, економске интересе који су одувек на обали креирали живот. И остало је сигурно још много тога што ће неке нове генерације тек откривати, а слушајући Јелену Кондић која саговорнику нуди невероватне приче о прохујалим вековима, за коју на ове две странице заиста нема места, не сумњамо да ће бити и оних који ће се определити за археологију или историју.

-----------------------------------

Жене увек у акцији

Славица Бораковић из Удружења „Мисија креатива” је врло задовољна што су успели да добију простор и у некада затворену кућу у центру Кладова, легат доктора Бранка Станковића, поприлично руинирану, мало доведу у ред и поставе шест разбоја. Овог лета ту за месечну плату раде жене, ангажоване четири месеца на „јавним радовима” посредством „Етномреже”, која обједињује сва удружења тог типа, а од донација УСАИД-а.

Њихове рукотворине, утемељене на вековној традицији краја у коме живе, али модерно дизајниране и упаковане, постају протоколарни поклони владе Србије. И лане је „Мисија креатива” учествовала у тој акцији, с тим што су овога пута ангажоване и инвалидне особе. Најважније је да простирка, ћилим, шал, торбица буду врхунски израђени.

– Није то посао за свакога, битан је афинитет. Наше удружење „Мисија креатива”, настало 2007. године са идејом да се оживе стари занати, окупља жене које воле ручни рад и ми, када се стекну услови и пристигну финансије, ангажујемо оне вољне да осам сати проведу на послу за разбојем – објашњава Славица, врло предузимљива, с обзиром на то да има дугогодишње искуство у окупљању стотине вредних ткаља и плетиља, које су некада радиле за „Југоескпорт”.

– Рекла бих да чим почне да се живи нормалније, људи имају потребу за лепим, па и рукотворинама и драго ми је да смо почели да обнављамо оно у чему смо се некада показали врло добрим. Излажемо у галерији у чаршији или где нас већ позову и керамику коју наши чланови праве – додаје Славица, истичући да је подршка Жаклине Николић, директорке Центра за културу била врло значајна у томе.

-----------------------------------------

Кладенац, клада или...

Постоји неколико претпоставки о томе како је Кладово добило име. Верује се да име града потиче од речи кладенац, јер Кладово има много извора, мада су неки склони да верују да је пресудила клада из посечених шума, при чему се приговара да су такве сече каснијег датума у односу на прве писане помене имена града.

Под данашњим именом, Кладово се први пут помиње у једном аустријском војном документу, у коме је забележен напад хајдука из Влашке на град 1596. године. Међу најстаријим и највреднијим писаним подацима је опис града који је у свом путопису забележио, приликом боравка у Кладову, турски географ и путописац Евлија Челебија.