Отимање од сиве зоне

За власника и директора панчевачке фабрике текстила "Пасаж" Владимира Митровића, који је у овој сиротињској индустрији дуже од две деценије, није проблем да произведе, прода, па и наплати робу, већ како да од набујалог сивог тржишта отме још који делић колача, који није мали – око 35 до 40 одсто од укупне домаће понуде.

Познати бувљак у Панчеву је у непосредном комшилуку његове фабрике. Сваки дан, каже, гледа исте људе како износе огромне количине робе без икакве зебње од инспекције и порезника. Митровић тврди да поједини власници две-три тезге на бувљацима у Панчеву и Београду боље живе него већина запослених у свим нашим текстилним фабрикама.

– Иако постоји мишљење да турска или кинеска робa представљају окосницу понуде на сивом тржишту, мени се чини да ни домаћи "илегалци" не заостају за њима. Само у Панчеву има од 30 до 40 малих радњи у шупама, гаражама или подрумима са три до пет радника из којих излази велика количина робе без порекла. И све, наравно, завршава на бувљацима или испод тезги. Ни њих инспекције не могу да открију, баш као ни шверцере на уличним и другим пијацама – каже наш саговорник. И додаје да баш због таквих "произвођача" он не може да дође до квалификоване шваље у целом Панчеву: они, наиме, плаћају 300 евра на руке, а он свега 200, јер остало даје за порезе и доприносе.

Због тога је Митровић одлучио да, колико идуће године, јер жели да се окуша на руском и босанскохерцеговачком тржишту, отвори још један погон са педесетак радника, али, највероватније, у Алибунару или Ковину. Мора да иде за већом понудом и јевтинијом радном снагом, јер је Панчево већ постало скупо, а нема ни радника.

Наруку му иде и најављено мање опорезивање личних доходака (до пет хиљада без дажбина), али и смањење пореза и доприноса на плате са 74 на око 62 одсто. Митровић очекује и подстицајна средства из републичког и покрајинског фонда за развој, чији му је новац, баш као и бесповратна средства СИЕПА за подстицање извоза, добродошао за заокруживање и осавремењавање производње.

Према његовим речима, текстилна индустрија Србије, поготово после уласка Румуније и Бугарске почетком 2007. у ЕУ, има велике шансе да се за коју годину врати на текстилну сцену с које је истерана у корист Турске пре 15 година с распадом СФРЈ и увођењем економских санкција. Уз помоћ државе, која се до сада, нажалост, према текстилцима понашала као маћеха, за веома кратко време могло би се само у лон пословима (дорадним пословима) запослити више од 100.000 радника, поготово женске радне снаге, које и има највише на берзама рада.

За тако нешто нису потребне чак ни паре из Националног инвестиционог плана. У њему нема текстилаца, већ само мало више пореских и других олакшица за Италијане и Немце, који са својим машинама и опремом стоје на нашим границама, али наш озбиљан пословни миг неће да чекају годинама, већ само који месец. Ако то не искористимо, они одоше даље – у Украјину на пример.

Рачуница је, по Митровићу, позната свима – па и држави. Цена минута рада текстилног радника у Кини и Вијетнаму на дорадним пословима је свега 0,03 евра. Код нас је тренутно 0,06, али постиже се и 0,1 евро. У Немачкој је чак 57 центи или око 30 евра на сат. Месечно, бруто, око четири хиљаде евра. Ми бисмо радили за петину те цене. Међутим, сами текстилци, без државне потпоре, то не могу да изнесу.

Они ће, како сведочи власник "Пасажа", учинити све што је до њих да се, повезивањем у кластере, десетак познатијих текстилних брендова, за које се чуло и у иностранству, понуде модни артикли са ознаком "Made in Serbia". Јер, такав извоз доноси много више. За тако нешто је, међутим, потребно да и домаћи произвођачи тканина крену са мртве тачке.

-----------------------------------------------------------

Јевтино радно место