Столтенбергов изузетак

Изговорио је праве речи кад су многи занемели од ужаса. Ободрио је сународнике кад им се чинило да их је задесио локални смак света…

Таква признања – каква узалуд у овим временима повећаних подозрења прижељкују многи лидери – пристижу норвешком премијеру Јенсу Столтенбергу. Заслужио их је, кажу и домаћи и страни посматрачи, јер је нашао начин да благотворно делује у тренуцима највеће националне кризе у модерној историји.

Сигурно је био шокиран кад је чуо да је десничарски екстремиста починио масакр (77 жртава) у два напада на поредак – експлозијама испред главних политичких институција и пуцњима на скуп подмлатка владајуће странке – али је очувао прибраност која се очекује, а често не дочека, од функционера. Подршку његовом реаговању дало је чак 94 одсто земљака: у просеку, дупло више него што многе иностране му колеге, добијају при суочавању с потресеним „свршеним чином” у њиховим срединама.

Сваки би политичар пожелео да досегне приближан ниво националне потпоре, али Столтенбергов „случај” није „заразан”. Пре свега зато што се у демократијама, заснованим на конкуренцији, висок степен политичке хомогенизације постиже само кад се доживе екстремне драме, неке врсте националних крахова – које би, наравно, сви да избегну – и кад постоји уверење да се ванредним јединственим наступом може издејствовати бар опстанак, а још боље опоравак па и препород.

Већина модерних посртања и пропадања нису, међутим, последице једног чина, већ резултат дугих, а често и заводљивих, застрањивања, па стога и немају ефекат шока због кога ће се хитро „збијати национални редови”.

Главне савремене кризе су нека врста зачараног круга у коме се међусобно потхрањују и појачавају разврставања (сталешка и страначка) и невоље (националне и интернационалне).

Партијска препуцавања око буџетског дефицита и пореза су, на пример, довела Америку на руб „техничког банкротства”, због којих би она опет могла да изазове глобални финансијски поремећај, као и пре три године кад је дошло до лома на Волстриту. Републиканској опозицији притом изгледа важније да онемогући реизбор демократског председника Барака Обаме него да се постигне компромис.

Уједно, масе би „и јаре и паре”: да се не повећавају порези а да се повећа социјална сигурност, да држава мање троши а да више помаже, да се смањи задуженост али не и стандард. Вишим слојевима је стало, пак, да очувају другачији парадокс: индивидуализацију профита а социјализацију губитака.

У сличне вртлоге, иако системски различите, запало је сијасет земаља и региона. Као да је данас више мајстора за прављење и одржавање него за отклањање криза. Није тешко сетити се мука у јужној „периферији” ЕУ – у Грчкој, Шпанији, Португалији, Италији, и све им „ближем” Кипру. Углавном су, неким случајем, то и земље које се истичу у разумевању за наше напоре да решимо и „косовско питање” и прикључимо се континенталној заједници.

А, какве ли коинциденције, баш је тежња Србије да упоредо оствари оба та стратешка циља – што је комбинација која наликује поменутим распећима, мада са више позивања на принципипијелност – запала у ванредне тешкоће. У интервјуу телевизији Б-92, Борис Тадић је потврдио посвећеност компромисним решењима, а за најновије драме на административној линији с покрајином, окривио прекршитеље закона и међународних договора. Пре свега: мултиетничке криминалне везе и поједине стране представнике (нарочито амбасадора САД у Приштини, уз напомену да то „не значи да целокупна администрација стоји из ове акције”).

Неизвесности ће, дакле, потрајати. Још може да се, осим протока робе, блокира кретање Србије ка ЕУ што је, како су приметили „Фајненшел тајмс” на немачком, Ројтерс и други познаваоци, био и вероватни циљ Приштине. Њој је, процењују, засметало поправљање имиџа Београда, после изручивања последњих хашких оптуженика, па се је настојала да тај непожељни јој преокрет омете „подривањем крхког мира, неодговорном акцијом” (полицијским налетом за овладавање прелазима на административној линији, у паузи дијалога за решавање практичних проблема)…

Лично ми је жао што све наведено сугерише да ни Обама, ни Тадић, ни остали демократски лидери с високим рејтингом у иностранству, неће моћи да код својих кућа достигну Столтенбергову популарност. Али, било би ми драго ако се испостави да у том погледу нигде, а поготову овде, није било ужасног повода за збијање националних редова, као око норвешког премијера.