Ко остаје без ручка у породичној фирми

Кад су деведесетих година Слободан и Смиља Радун основали заједничко предузеће вероватно нису ни слутили да ће после скоро две деценије, како им се посао уселио и у спаваћу собу – њихово презиме постати пара вредно и да ће моћи да објаве да су постали регионални лидери у производњи сокова. Слободан Радун вероватно тада није могао ни да сања да ће пред гомилом новинара у Београду саопштити да је „операцијом” преузимања словеначког „Фруктала” руководио његов син Бојан, извршни директор компаније, а да му је у томе помогла сестра Ана, финансијска директорка у предузећу.

– То је био њен први задатак у породичној фирми. Успешно је положила тест – каже поносни отац Слободан и искрено додаје да зна да буде веома тешко кад се посао пресели у кућу, јер је и најстарија ћерка, такође, ангажована у породичном бизнису.

У таквој ситуацији понекад је скоро немогуће направити разлику између дневне собе и канцеларије, а готово обавезан зачин за породични ручак постаје расправа о неком пословном проблему.

Како то изгледа у пракси, врло добро зна и Ружица Тодоровић, супруга Мирка Тодоровића, оснивача конфекције „Тодор” из Врњачке бање. Њен супруг врло често каже да је њој најтеже, јер јој муж, син и ћерка раде у истој фирми.

– Кад Владимир и ја недељом кренемо на тенис, она нас упозори да треба пословне обавезе за понедељак да поделимо пре него што један од нас двојице изгуби. Јер, кад се вратимо са тениса, обично не разговарамо – каже Мирко Тодоровић и признаје да је врло често знао да сина у фирми натовари додатним пословима, ако га је претходне вечери победио у тенису.

Шалу на страну, Мирко је велики заговорник идеје да су породични послови заправо и најуспешнији.

– Не идемо џабе у посластичарницу у којој је син научио занат од оца. Још је и боље ако је и деда рецепт за прављење баклава предао свом сину. Домаћинске фирме су најуспешније, без обзира на то да ли је реч о сајџијској радњи или производњи одеће – каже Тодоровић.

Он је и раније истицао да му је сан да својој деци уместо великог рачуна у банци у наследство остави „Тодора”. Признаје да је то недавно и учинио кад му се син оженио.

– У недељу је била свадба. Ја сам се већ у понедељак одрекао власничког удела у фирми. Да се брат и сестра сутра не би свађали, не дај боже, свакоме сам дао оно што му припада – искрен је Тодоровић.

У Агенцији за привредне регистре, као власник 50 одсто „Тодора”, уписана је Миркова супруга Ружица, док син Владимир и ћерка Олгица имају по 25 одсто учешћа у компанији.

Шта сте ви сада у фирми, питали смо Мирка.

– Ништа. Само саветник – насмејао се оснивач „Тодора”.

У шали препричава како су се он и син врло често сукобљавали и око традиционалног и модернијег начина управљања компанијом.

– Сећам се како је једном дошао код мене и рекао да морамо да диверсификујемо пословање. Питао сам га да ми то преведе на српски. А онда ми је он објаснио да то значи да не можемо само да се бавимо одећом, него морамо и неким другим пословима. Тако смо и направили екскурзију у хотелијерство и тим делом посла се углавном бави моја кћерка Олгица. Испоставило се да је син правилно посаветовао оца – каже Тодоровић.

Како изгледа кад радну књижицу попуњавају мама и тата најбоље зна Ђорђе Кнежевић, који у „Модусу” ради као преводилац и асистент рачуновође. Ђорђе у шали каже да је једном, као мали, кад родитељи нису хтели да му купе оно што је желео, претио мами и тати како ће сакупити потписе радника, основати синдикат и сменити их. Данас искрено признаје да се на послу боље слаже са мајком. Са татом обично дели исто мишљење о томе шта им је пословни циљ, али врло често знају да се сукобе око средства којим се до тог циља стиже. Као дипломирани економиста врло добро зна да није баш најбоље кад се у породичним фирмама посао донесе кући.

– Обично смо уморни кад дођемо са посла, али понекад је немогуће неке теме из фирме заобићи за столом – каже Ђорђе.

Пре него што смо га позвали телефоном, разговарали смо са Миланом, његовим оцем. Пет минута Ђорђев телефон био је заузет. Питали смо га да ли га је то тата „брифовао” шта да каже новинарима. Ђорђе искрено признаје да га је „шеф” звао, али да му је рекао да каже „онако како јесте”.

Са друге стране, Милан истиче како није претерано срећан што цела његова породица ради у „Модусу”. Препричава и то како његов син Ђорђе врло често зна да каже како је по занимању „син Милана Кнежевића” што је најтежи посао на свету.

Додаје и то да зна бар десет парова, који су се развели, јер им се посао уселио у спаваћу собу. С обзиром на то да је његова супруга Славица и директорка „Модуса”, питали смо Милана како је успео да направи баланс између пословног и приватног живота. Управо тако што је жени поверио да руководи фирмом, кроз смех каже наш саговорник. Интересовало нас је да ли му понекад супруга сервира загорели ручак ако је нешто наљути на послу.

– Кад муж и жена раде у истој фирми ту обично ручка нема. Супруга тад организује пословне ручкове – казао је Милан.

Аница Телесковић