Друштво организованог хаоса

Звечан – „Слушај,ћале, не могу ја ово да поднесем! Доста нам је свега“,виче младић, пуних џепова камења,спреман да се бије против неких војника и силе коју једва назире у полумраку места Рударе на барикади код Звечана. Не могу никако да га обуздају ни вршњаци ни старији, па чак ни председник општине Звечан Драгиша Миловић који „смирује дете“, док тинејџер као у трансу понавља: „Понижен сам, понижен сам!“ Виче у оном аветињском полумраку, док хеликоптер кружи изнад окупљене масе и снажним снопом светла претражује околину.

Акција специјалаца из Приштине којом се желела успоставити државност Косова на северу Покрајине извршила је највећу мобилизацију српског становништва у општинама Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић од сукоба 1999. Једно пријатно летње вече,за само неколико минута,експлодирало је у потпунихаос и атмосферу која је на улице извела хиљаде и хиљаде грађана са севера Косова и Метохије.

Креатори акције из Приштине проценили су да је север довољно успаван, да су људи отишли на одморе и да је стратегија отупљивања српске оштрице,укључујући и велике своте новца у најави,утицала да Срби мирно и уз спорадичне инциденте прихвате суверенитет Косова.

„Косово је друштво организованог хаоса“, сматра професор Милојица Шутовић. Власништво над тим хаосом је углавном познато и налази се већински у рукама приштинских власти јер хаос и његово изазивање доноси сигурну моћ, политичку будућност, економски и национални профит. Суочен са економском бедом, криминалом, различитим политичким интересима, несређеном статусном ситуацијом, судским оптужницама противкључнихљуди (Фатмир Лимај), истрагом о трговини органима, губитком у преговорима с Београдом, Хашим Тачи је решио да уз помоћ својих међународних ментора направи проблем. Хаос је кључно средство Тачијевог успеха.

Погром 17. марта 2004. године донео му је признање независности, а од хаоса који је започео 25. јула очекује да му донесе „заокруживање суверенитета земље“, коначни пораз Срба, а а највећи добитак је сигурна власт за своје ОВК елите. Кренуо је исхитрено на северне Србе, посвађао се са Еулексом, наредио – па повукао одлуку о прекиду односа са овом мисијом, после другог дана обратио се нацији, готово као поражен човек под очигледним притисцима. Конференција је више личила на комеморацију. Преминуо је рањени полицајац когаје послао на север а иза њега је остало троје деце.

Онда је дошло паљење Јариња и „мала помоћ“ страних пријатеља, суверени господар Косова је пребродио кризу и рекао да нема одступања. Срби су по ко зна који пут подлегли провокацијама, а слика упаљених барака и контејнера отишла је у свет. После мање од два дана били су у подређеном положају и присиљени на преговоре о томе шта Хашим хоће да има на прелазима Брњак и Јариње. Он је повукао јединице РОСУ, а Србима подметнуо инструментализовани Кфори сада чека исход њиховог сукоба. И овог пута Срби су победили Тачија, онолико колико је њему потребно. У борбу против Срба укључила се моћна међународна заједница.

У међувремену,Приштина је извршила свеукупну унутрашњу мобилизацију. Слике са сахране погинулог специјалца исте су и запаљиве као и све у протеклим деценијама. Менаџери хаоса за неколико сати могу на улице извести десетине хиљада људи који „немају вођство“, али имају јасне циљеве и мете. У таквој ситуацији више нико није сигуран – ни пријатељи, ни непријатељи.

Несрећа у коју смо запали због два прелаза,који једнима значе живот и природну везу, а другима државност и националну победу,изгледа нерешива и прети да однесе још живота. Имају ли Европа (без граница и прелаза) и Америка снаге да кажу: ваше балканске границе не треба да постоје, лимене кућице и знакови на њима не значе ништа! Изгледа да немају. За један део међународних званичника подршка произвођачима хаоса је важан интерес. Они ће, ако треба, бити проглашени факторима мира и стабилности у тренутку док буду сахрањивали жртве својих сулудих потеза. Границе ће бити тврђе, зидови виши а колутови бодљикаве жице изнова постављани.

Шта ће се десити када се једног дана иза свега овога, жице, зидова и граница, сретну онај дечак с барикаде и деца настрадалог Енвера Зумберија? Кфора између њих неће бити!

Живојин Ракочевић