Ленка – вечна љубав

У Венецију сам први пут путовала у студентским данима. Познато је како то изгледа – кушет кола друге класе, у најбољем случају, једнодневни, евентуално дводневни обилазак споменика, вожња гондолама и шетња уличицама. Увече спавање у врећи, али никако на неком скровитом месту, већ на улазу у град, на обали мора. Поређају се млади у врећама за спавање, придошли из целог света, тако да поређани једни поред других изгледају као ларве неке огромне бубе. Из неке ће касније заиста изаћи свила, пошто се никад не зна какав се геније у њима крије.

Мене је пре свега занимала црква Санта Марија дела Салуте, наравно, због Лазе Костића и његове чувене песме, посвећене својој великој и неоствареној љубави Ленки Дунђерски. Као што је познато, оженио се богатом удавачом из Сомбора, али млада и прерано умрла Ленка није му давала мира. После дужег тражења уским уличицама угледала сам ту, за нашег песника, тако важну богомољу. Најпре сам у њеној спољашности тражила нешто што би ме подсетило на славног песника и његову још славнију песму. Ушла сам унутра. "Санта Марија дела Салуте" – одзвањали су Костићеви стихови, посебно мелодични рефрен наслова песме. У том рефрену није била сажета сва силина и туга песникове љубави, већ и непоновљиви зов за неким заувек изгубљеним, а ипак присутним. Као да су се у тој венецијанској цркви љубавници поново нашли, али не више на имању Дунђерских, већ у граду где се срећу сви љубавници света, громко се смејући у гондолама, или тихо шапућући у црквама.

Град карневала и Казанове

Санта Марија дела Салуте! Слутила сам да болом скрхани песник пружа руке својој драгој, док му кроз прсте цури празнина и очај, а млада Ленка, као у дечјој игри скривања и проналажења, узмиче, да би потом за тренутак показала своје лепо младо лице.У тој игри сенки видела сам једну од константи људског живота – љубав и смрт, давање и одбијање. Учинила сам велики наклон маестру. Разумео је моје саосећање, галатно се поклонио и наставио љубавну игру сенки, јер је то било једино што му је остало. Изашла сам верујући да за велике, вечне љубави нема никаквих препрека – кад се "чудо" не догоди у стварности, ту је она друга страна да поравна земаљске рачуне. Уместо остварене љубави настала је једна од најлепших песама у нашој књижевности.

На Тргу светог Марка, култном састајалишту младих и старих из целог света, највернији посетиоци су, као што је познато, голубови. Толико их има да су градске власти на великој муци, јер су својим фекалијама готово сасвим изменили изглед неких споменика. Тако је забава за туристе, који обилато хране голубове, постала права ноћна мора за дуждеве наследнике. Али, без јата голубова Венеција не би била оно што јесте. Уосталом, нису само голубови велика опасност за споменичко благо непроцењиве вредности којем прети много већа опасност – да једног дана потоне у море. Многи мисле да тај дан није далеко. Дрвени стубови, којима је премрежено море, полако попуштају и град сваке године полако тоне. За спасавање читавог једног града, некад моћне поморске државе, потребно је много средстава и помоћ Унеска.

Било је лето кад нема карневала и свег оног шаренила и лудости које га прате. Само сад у њима нема једног чувеног лица – лица најпознатијег светског заводника Казанове. Али, чак и после венецијанске тамнице у којој је једно време био заточен, он је неуморан, ако не у завођењу, оно у  посматрању младих девојака. И, гле, ено га седи испод лукова једне кафане на самом Тргу. Сед је и оронуо, алу му очи светле. Гледа пажљиво у младе даме и тражи неку по свом укусу. Оне му се кикоћу – ко не зна за Казанову и његове авантуре? Али, нико му не прилази; некадашњи велики заводник је сам, боље рећи велики усамљеник, у времену које не зна за љубав, љубавне згоде и све оно што их прати.

Седа коса, разређена, у праменовима му пада на рамена, док он и даље гледа час у шарену поворку, час негде у даљину, па жмирка и брише стакло на моноклу. Обучен је у фрак, прљав и излињао од вишевековне употребе, па се незнанцима чини да је и он део те велике шарене поворке, још једна маска за забаву. Поздравила сам маестра љубави као литерарног знанца, док је он повремено упирао поглед у неке мени недоступне даљине, у свет у којем је он био главна звезда краљевских салона, велмошких двораца, тамница. Цела ондашња Европа знала је за њега, никад се није знало где ће се и како појавити, да ли ће бити у друштву "лаке жене" или неке познате грофице. Само он зна како је успевао да сломи срце сваке даме и да потом, милом или силом, као изгнаник тражи ново уточиште, буквално и у женским срцима. Науживао се и био уважаван и утамничен, али никада није губио наду. Ваљда је зато преживео сва времена, па и наше технолошко, кога би један нови, млади Казанова, можда, чак оплеменио.

Вечно боравиште Бродског

Све ми се чинило да се ни у једном граду, као у Венецији не мешају и на крају стапају живот и смрт, оронуле палате и бучни туристи, прљава вода у каналима и чисто плаво небо изнад њих, гондоле које час личе на дечје бродиће за забаву, а неком другом приликом на Хадов чамац. То су једно време заиста и биле, ако ме памћење не вара, у петнаестом веку, кад је куга харала градом. Толико је било мртвих да су све гондоле обојене у црно, да би несрећнике могле да превезу до вечног боравишта. Кад му се први пут указала прилика да посети Венецију, Јосиф Бродски одлучио је да у њој вечно почива. Још као млад, гладан и изопштен из совјетског Удружења писаца, па самим тим и из целог друштва, сањао је и чекао дан кад ће моћи да оде у град канала, цркава и карневала.

Чим је добио дозволу да напусти некашњи Совјетски Савез, посетио је Венецију, возио се гондолама, дивио људском умећу грађења и дефинитивно одлучио да ту заувек нађе смирај. Не због црних гондола, које су у једно време служиле као погребна кола, већ, вероватно, зато што га је Венеција подсећала на родни Санкт Петербург, који није заборавио јер је највећи део свог живота провео у њему, писао песме које нико није смео да објави и присилно а не добровољно морао да га напусти. Венеција је била и замена за његов родни град, у који се никад више није вратио. То је био његов водени жиг, како гласи и наслов песникове књиге путописа о граду канала и гондола.

Венецији није одолео још један књижевни великан – Томас Ман, насловивши свој кратки роман о љубави и смрти композитора Ашенбаха "Смрт у Венецији". Млади и лепи Таџо, исклесан као грчки Аполон, сломио је његово крхко срце. Ман је пророчки осетио оно што Венеција заиста јесте – град стварних и нестварних љубави.