Слобода се увек плаћала

Српска духовна повезаност са Дечанима постоји од оног времена, када су се они, онако гордо усправили к небу. Лепота складног рукотвора которанина Вите (који је већ у имену носио латинску ознаку живота), осликана замамним потезима вештих византијских зографа, ова грађевина је, заједно са Грачаницом, кроз векове повезивала српство с Косовом. Једнако величанствено колико и трагично. косовско-метохијски манастири у Србима су изазивали узбуђење и немир, не само због своје велелепности, већ и подсећањем на страдање њихове колевке духовности. Такво узбуђење прожело је и Јашу Томића док је на тим просторима боравио као ратни дописник у Првом балканском рату, пре деведесет и четири године.

Под турском управом

"Од када сам се за време овога рата прикључио српској војсци, спавао сам на слами, на земљи, па чак и у неким врло сумњивим креветима. И увек је са највећом брзином налетао на мене тврди сан. Само ноћу између 3. и 4. новембра нисам склопио ока, иако сам био јако уморан. А баш тада сам лежао у чистој, меканој постељи, која се љуљушкала на федерима. То је било у гостинској ћелији манастира Високи Дечани. Доста сам видео у свом веку и не узбуђујем се више лако. Али ја моје тврдо уверење: видети ослобођене Високе Дечане, па онда лећи и мирно спавати, то не би могао ни други, или бар не би могао Србин.

Много сам очекивао, али да ће ме Високи Дечани дохватити онаквом снагом и показати ми онолику величину српске уметности из 14. века, да ће ми онако речито причати о високом ступњу српских заната и српског богатства и величине од скоро пре 600 година, томе се нисам надао. Био сам задивљен, занет, потресен, збуњен, као да су онога дана сијала на мене три сунца и као да сам газио по ноћном небу засејаном звездама".

Турска управа на Косову и Метохији, особито пошто су Арбанаси примили ислам, није могла да заштити ни Србе ни њихове светиње на тим просторима. Могле су једино паре, које су мнастирска братства морала плаћати јаким арбанашким кућама, које су својим људима штитили манастир и његова добра. У Социјалистичкој Југославији су нам говорили да су то "албанске војводе" добровољно, из побожности, штитили српске светиње. Много времена је било када су Турци јаким снагама штитили манастирска братства од похаре, па су се дешавали и велики крвави обрачуни. Све су то, опет, морали да плаћају калуђери. Многи путописци говоре како су до манастира могли да дођу само уз јаку оружану пратњу.

Турска управа је подстрекивала Арбанасе да прогоне Србе, нарочито после великих исељавања, када су одлазили за аустријском војском. То су под крај 19. века чинили, са не мањим жаром, католички фратри, нарочито у временима када је манастир био у великим дуговима арбанашким повериоцима. Они су хтели да се некако домогну манастира, како би одатле, непосредно, могли успешније да проводе унију.

У тим тешким временима по манастир доведени су са Свете Горе руски калуђери да би брана против учесталијих и упорнијих католичких насртаја била што јача. Исто тако и да се сузбију арбанашки пљачкашки налети. Чини се, према саветима рускога конзула у Призрену, да је најубедљивија одбрана била новцем. Српска држава га није могла штитити јер је био на тлу друге, много јаче државе. У сакупљању прилога за отплату манастирских другова учествовала је и српска војска, одазивајући се том високом патриотском позиву.

Историја се понавља

Европа, у коју су данас наше власти толико заљубљене, највише је спречавала да се Високи Дечани нађу у Србији, где су припадали и где им је и данас место. У ослободилачким ратовима Србије против Турске, иако је с војском дошла на Косово, Европа га је вратила Турској. То ће бити и највише страдање Дечана све до коначног особођења у Првом балканском рату.

Те слике од пре више од стотину година, колико год то изгледало несхватљиво, понављају се и данас. И данас европски Унпрофор једнако успешно штити Србе од Арбанаса као некада и Турци; рекло би се и са истом вољом. На Косову је историја стала.

Кад би се енглеска путница мис Ирби повратила у наше данашње време, видела би сличну слику коју је и сама доживљавала кад су је турски сејмени пратили од Пећи до Дечана. Страни путници туда иду данас потпуно слободно; њима не треба пратња. Она је потребна Србима да дођу до својих огњишта и гробља; али је та пратња сада непоузданија.

Мора се поставити питање свим српским владама од 1912. па до данас, као и свима нама Србима: које су то биле несавладиве препреке да се колевка нашег настајања нађе на туђем простору и у нашем времену, у 21. веку? Хоће ли опет морати да се роди велики песник и да нас проклетнички укори: "О, Косово, грдно судилиште/ Насред тебе Содом запушио".

Хоће ли и будући политичари бити неосетљиви на поезију?