БАКАРНА АФЕРА

Онај ко је, прочитавши наслов текста, помислио да ћу да пишем о случају куповине борског рудника бакра – погрешио је. Слути се да се ту ради о силним парама, а моја тема се бави малим парама. Тамо су, изгледа, умешани крупни и важни људи. У причи која следи реч је о такозваним малим људима...

Нема, наиме, дана да медији не објаве вест о крађи бакарних каблова. Тако су у среду због упада у кабловски шахт код београдског моста Газела без телефонске везе, срећом само десетак минута, били делови Шапца, Новог Сада, Сремске Митровице, па и аеродрома "Никола Тесла". Док се тај квар поправљао лопови су исекли и покрали бакарне каблове у шахту код београдског Хајд парка, па је део Дедиња био без телефонске везе с остатком света.

Свет повремено обиђу слике из Нигерије где сиротиња буши нафтовод и истаче гориво, па и масовно страда у разарајућим експлозијама и пожарима. Слика једног угљенисаног ловца на бакар није нашла место ни у локалним медијима. Прошле године, наиме, на пољима рударског басена Колубара нађено је угљенисано тело човека кога је убила струја од пар хиљада волти када је нестручно покушавао да исече бакарни кабл којим се напајају локомотиве на индустријској прузи кроз басен.

Бакар се, иначе, на отпадима откупљује за 400 динара по килограму. У дужном метру висиконапонског кабла има око осам килограма бакра. Краде се онолико колико се може понети, неки то раде и камионом и трактором, и ето рачунице која сиротињу привлачи да се уз сав ризик ноћу вере по бандерама и увлачи у шахтове.

"Култура болећивости" према овим сиротињским крађама потпуно је разумљива. Судске казне су благе. На поменутим коповима Колубаре ухваћено је 20 лопова, а отпуштена су само четири.

Кад сад с људског материјала пређемо на институционалну грађу, открићемо да би отпади, по закону, морали да воде евиденцију о врсти, количини и изворима отпадног материјала, али овде се евиденција не води ни о важнијим, скупљим и по живот опаснијим стварима.

Или, кад се води, налик је евиденцији пронађеној у београдској клиници "Острог" у којој доста лапидарно пише да је "шефу" на руке исплаћено стотињак хиљада евра, па сада порезници и суд сумњају да је реч о Миловану Бојићу, али пошто он није формално евидентиран као шеф, у предстојећем спору око утаје пореза у овој приватној клиници појавиће се у својству сведока.

Наравно, примери би могли да се нижу по систему градације, од лопова под окриљем ноћи, преко оних који то раде белодано, до неслућених врхова друштва, за које, друштво у целини, сви мање-више верујемо да је коруптивно до сржи.

Изгледа и мени глупо да се неко истреса над евиденцијом отпада, кад важније евиденције не подлежу контроли. Пре неки дан сам заведен, по свему судећи, нетачно интерпретираном изјавом Верице Бараћ, у некој телевизијској емисији изнео своје згражање над чињеницом да три године није рађен завршни рачун буџета Србије. Ажурни портпарол Г 17 плус исто вече је био спреман да ми телефоном издиктира бројеве протокола сва три завршна рачуна под којим су заведени у писарници Скупштине Србије, а то ми је разоткрило још поразнију институционалну слику – посланици нису сматрали да тиме треба да се баве.

У иоле пристојном уџбенику о борби против корупције пише да се финансијска одговорност може обезбедити преко основног механизма – парламентарне контроле над државним буџетом. Али, пошто се посланици према тој материји односе као према пословичној Алајбеговој слами, за разлику од односа према својим платама, путним трошковима и дневницама, изостаје, већ годинама, доста важна "показна вежба" о институционалном старању о државним парама.