BAKARNA AFERA

Onaj ko je, pročitavši naslov teksta, pomislio da ću da pišem o slučaju kupovine borskog rudnika bakra – pogrešio je. Sluti se da se tu radi o silnim parama, a moja tema se bavi malim parama. Tamo su, izgleda, umešani krupni i važni ljudi. U priči koja sledi reč je o takozvanim malim ljudima...

Nema, naime, dana da mediji ne objave vest o krađi bakarnih kablova. Tako su u sredu zbog upada u kablovski šaht kod beogradskog mosta Gazela bez telefonske veze, srećom samo desetak minuta, bili delovi Šapca, Novog Sada, Sremske Mitrovice, pa i aerodroma "Nikola Tesla". Dok se taj kvar popravljao lopovi su isekli i pokrali bakarne kablove u šahtu kod beogradskog Hajd parka, pa je deo Dedinja bio bez telefonske veze s ostatkom sveta.

Svet povremeno obiđu slike iz Nigerije gde sirotinja buši naftovod i istače gorivo, pa i masovno strada u razarajućim eksplozijama i požarima. Slika jednog ugljenisanog lovca na bakar nije našla mesto ni u lokalnim medijima. Prošle godine, naime, na poljima rudarskog basena Kolubara nađeno je ugljenisano telo čoveka koga je ubila struja od par hiljada volti kada je nestručno pokušavao da iseče bakarni kabl kojim se napajaju lokomotive na industrijskoj pruzi kroz basen.

Bakar se, inače, na otpadima otkupljuje za 400 dinara po kilogramu. U dužnom metru visikonaponskog kabla ima oko osam kilograma bakra. Krade se onoliko koliko se može poneti, neki to rade i kamionom i traktorom, i eto računice koja sirotinju privlači da se uz sav rizik noću vere po banderama i uvlači u šahtove.

"Kultura bolećivosti" prema ovim sirotinjskim krađama potpuno je razumljiva. Sudske kazne su blage. Na pomenutim kopovima Kolubare uhvaćeno je 20 lopova, a otpuštena su samo četiri.

Kad sad s ljudskog materijala pređemo na institucionalnu građu, otkrićemo da bi otpadi, po zakonu, morali da vode evidenciju o vrsti, količini i izvorima otpadnog materijala, ali ovde se evidencija ne vodi ni o važnijim, skupljim i po život opasnijim stvarima.

Ili, kad se vodi, nalik je evidenciji pronađenoj u beogradskoj klinici "Ostrog" u kojoj dosta lapidarno piše da je "šefu" na ruke isplaćeno stotinjak hiljada evra, pa sada poreznici i sud sumnjaju da je reč o Milovanu Bojiću, ali pošto on nije formalno evidentiran kao šef, u predstojećem sporu oko utaje poreza u ovoj privatnoj klinici pojaviće se u svojstvu svedoka.

Naravno, primeri bi mogli da se nižu po sistemu gradacije, od lopova pod okriljem noći, preko onih koji to rade belodano, do neslućenih vrhova društva, za koje, društvo u celini, svi manje-više verujemo da je koruptivno do srži.

Izgleda i meni glupo da se neko istresa nad evidencijom otpada, kad važnije evidencije ne podležu kontroli. Pre neki dan sam zaveden, po svemu sudeći, netačno interpretiranom izjavom Verice Barać, u nekoj televizijskoj emisiji izneo svoje zgražanje nad činjenicom da tri godine nije rađen završni račun budžeta Srbije. Ažurni portparol G 17 plus isto veče je bio spreman da mi telefonom izdiktira brojeve protokola sva tri završna računa pod kojim su zavedeni u pisarnici Skupštine Srbije, a to mi je razotkrilo još porazniju institucionalnu sliku – poslanici nisu smatrali da time treba da se bave.

U iole pristojnom udžbeniku o borbi protiv korupcije piše da se finansijska odgovornost može obezbediti preko osnovnog mehanizma – parlamentarne kontrole nad državnim budžetom. Ali, pošto se poslanici prema toj materiji odnose kao prema poslovičnoj Alajbegovoj slami, za razliku od odnosa prema svojim platama, putnim troškovima i dnevnicama, izostaje, već godinama, dosta važna "pokazna vežba" o institucionalnom staranju o državnim parama.