БЕРЛИН У САРАЈЕВУ

Хашки трибунал правоснажно је осудио генерала Војске Републике Српске Станислава Галића на доживотни затвор због артиљеријских и снајперских напада на Сарајево током 1992-94. године. Пресудом је потврђено да је генерал Галић, као командант Сарајевско-романијског корпуса ВРС, "крив за акте насиља чији је циљ био ширење ужаса међу становништвом, да је ту кампању наредио и био свестан последица". Генералу Галићу на терет је стављено и испаљивање гранате на пијацу Маркале, иако је судско веће приметило да су "докази о том инциденту сложени, а искази експерата различити"...

Грбавица, јун 1994.

Враце су диван видиковац на Сарајево у котлини, Враце су на путу између Пала и Грбавице, овде људи живе скоро нормално. Тако они кажу са смешком, који одаје неки њихов осећај кривице, јер, ето, нису морали да беже из својих кућа и станова иако су и по њима падале гранате испаљене из центра града.

Са Враца, тог приградског сарајевског насеља, доле све изгледа мирно. Притиснуто јаким јунским сунцем, Сарајево као да је заспало у долини. Тек понеки црвени трамвај, аутомобил у брзој вожњи, ретки пролазници. И куће, што нестварно зјапе, не одајући трагове живота, становнике. Са Враца све је на длану, брдо Хум тачно насупрот са тв-торњем службене сарајевске телевизије и Унисови солитери близанци, поцрнели од пожара, провидни од граната. Под јунским сунцем у подне све је нестварно, мир без пуцњаве и град без градске вреве. Сцена одрезана магичном руком са неке друге планете и убачена ту, у ту долину, која у јасном и прозрачном дану изгледа уска, шаљиво уска за толике борбе и испаљене пројектиле.

Да ли је рат почео управо ту, да ли га је било могуће спречити или зауставити управо ту? Сарајево је свима симбол. Србима да је то други највећи српски град, муслиманима је центар државе и опстанка, Хрватима потврда да постоје и урбани босански Хрвати. Целом осталом свету да се ту, у тој долини поред Миљацке, циклично збивају светски догађаји. Започињу ратови и падају царства.

На Грбавици први знакови интензивнијег живота, прорадила је пицерија "Александрија", раде неке трговине, има људи по улицама, деце по паркићима. Опран веш обешен на прозорима и ћилими, поњаве и црни терпапир разапет између кућа да спречи поготке муслиманских снајпера, који вребају са кровова Холидеј-ина и Унисових солитера.

Мост Братство и јединство на Миљацки, гранични прелаз између српског и муслиманског дела Сарајева. Српска тробојка на јарболу, табле са ознакама српске општине Ново Сарајево, царина, полицијска станица, бетонски блокови, гвоздени јежеви, бодљикава жица, француски маринци из састава 9. дивизије морнаричке пешадије, Унпрофор, оклопни транспортери...

На другом крају моста Братство и јединство плави контејнери и пункт муслиманске војске, царине и полиције...

Поред некадашњег берлинског прелаза из времена хладног рата "Чарли" налази се Александер-плац. Поред сарајевског прелаза "Чарли" налази се пицерија "Александрија". Да ли се то Берлин понавља у Сарајеву? И ко је ту Исток, а ко је Запад? Јер, кулисе су исте: зидови и бетонски блокови, контејнери и жице, суморни људи који се вуку с једне на другу страну, младима ни то није дозвољено. О да, и страни војници, Руси, Французи, Енглези, недостају само Американци па да буду четири савезничке армије. Берлин је некада био јак војни гарнизон, баш као што је и Сарајево сада, где у ужем градском подручју влада Алије Изетбеговића располаже са три дивизије војске. Урбани ратници који имају и приватне затворе и приватна гробља.

Грбавица, Добриња, Рајловац, Илиџа, Вогошћа, Лукавица, један део Неџарића, све су то сарајевска насеља где већином живе Срби. На њих пуцају муслимани из центра града, Срби им одговарају. Какав је то рат?

"Снајперски", каже ми Зоран са Враца, "сваки дан гледамо жене како простиру веш на балконима. Деси се да изађе и супруг, знамо да је у зеленим береткама, има на себи униформу и пиштољ.То није ствар мржње, не кажем да су сви муслимани са пушком лоши момци. Не могу ни да очекујем да ће стати на нашу страну, иако смо сви ми имали много пријатеља муслимана. Али, такав ти је овај проклети рат". Пуцају снајпери и падају гранате из једног кварта на други и обрнуто. Није то рат неких изван града против једног града, већ рат дојучерашњих комшија унутар једног града.

Да ли је последица само мржње, или свеукупне југословенске катастрофе, зато што је неко одредио: "ви више нисте Југословени", или "ви сте Југословени"?

Један на једног, на нишану снајпера. Треба им погледати у очи, у њима се види цела та крвава босанска прича. Из очију је побегла младост, оне су мутне и празне као да нису у вези са остатком лица, опијене мреном голог опстанка.

Могу ли странци то уопште да схвате?