Сећање које боли

Крф је једно од најлепших медитеранских острва. Право уметничко дело природе које својом богатом историјом, митологијом, културом и архитектонским обележјима све више привлачи посетиоце. И поред свих дражи које нуди, Срби на њему, ипак, нису само туристи. Јер, много је трагова који подсећају на један од најпотреснијих делова српске историје с почетка двадесетог века. Српска кућа и острво Видо су највеће светиње међу њима.

Историјски тренутак Првог светског рата у коме је српска војска боравила на Крфу после преласка Албаније, познат је већини и пре доласка на острво. Схватили смо, међутим, да се тек директним суочавањем са споменицима трагичног и славног времена, постаје потпуно свестан страхота које су задесиле нашу војску и цивиле.

Ушли смо тихо у здање које су крфске општинске власти 1993. године уступиле нашој држави. Та зграда велике историјске вредности у центру Крфа, названа је Српска кућа. Састоји се од музеја, који је посвећен боравку Срба на Крфу од 1916. до 1918. године, и почасног конзулата Србије. Аутор те музејске поставке је, садапокојни, генерал Милорад Прелевић.

Разгледамо експонате у витринама. Униформе које су носили војници и команданти, заставе, фотографије... Слике пред нама су језиве. На једној од најпотреснијих је отац са четворо деце, који је пред смрт имао само 26 килограма. Проклети рат! Једина присутна мисао остала је записана у књизи утисака: „Ово сећање много боли!” Сад је јасно зашто сусрет са сведочанствима тог времена чак и код великог броја странаца изазива готово исте емоције као и код нас Срба.

Кратак час историје, која говори о трагичној судбини, каква није забележена у светској историји ратовања, држи Љубомир Самарџић, кустос музеја и аутор књиге „Ходочашће на Крф”.

– Голгота је почела 6. октобра 1915. године, када су здружене немачке и аустроугарске снаге поново кренуле у офанзиву, након пораза аустроугарске војске на Церу и Колубари 1914. године, који је Србији следећих девет месеци донео затишје. Пред неколико пута јачим непријатељем, српски војници и официри били су принуђени на повлачење. Једна колона кретала се преко Црне Горе, док су друге две ишле преко Албаније. Хладна зима, глад, исцрпљеност и пљачке на путу претвориле су овај марш у највећи егзодус у савременој историји Срба! – подсећа Самарџић.

Доласком у Драч, прво место на јадранској обали, муке војске и народа се настављају. На хиљаде изнемоглих људи жељно је ишчекивало помоћ, која је каснила. Коначно, првих 12.000, углавном здравствено најугроженијих бораца евакуисано је у Бизарт, луку у Тунису, где су постојале савезничке болнице. Преосталих 150.000 пребачено је на „острво спаса”, како су Срби прозвали Крф. Међутим, први сусрет са острвом, уместо спаса, донео је кулминацију страдања! Они за које су савезнички лекари проценили да су толико угрожени и да им нема спаса, били су упућени на Видо, „острво змија”, како су га мештани звали, што довољно говори о његовом карактеру, тада. Био је само голи камењар. Ни једно једино дрво. А, данас се шири јак мирис густе борове шуме.

Падале су тешке, ледене кише осам дана без престанка. Последице свега што их је снашло тих неколико недеља биле су стравичне. Дневно је умирало између двеста и триста, углавном дечака и регрута! Шириле су се гласине да је узрок масовног страдања на Виду нека мистериозна заразна болест, међутим, др Владимир Станојевић, начелник Моравске болнице, тврдио је да је узрок смрти такозвани ратни пролив. Показало се да су њихови унутрашњи органи били у толико лошем стању, да више нису могли да варе.

У почетку су били сахрањивани у плитким гробницама на обали острва, а касније, када то више није било могуће, њихова тела су препуштана дубинама Јонског мора. Мада није вођена прецизна евиденција, на основу сачуваних података и сведочења очевидаца, несумњиво да је на тај начин сахрањено више од 5.000 српских војника. Највећа српска гробница истог тренутка добила је и свој поетски споменик, а „подигао” га је, тада двадесетчетворогодишњи, песник Милутин Бојић. И сам скрхан преласком Албаније, гледао је са крфске обале како бродови односе беживотна тела младића ка отвореном мору. Његова песма „Плава гробница” остала је до данас најуверљивије сведочанство трагедије српске младости. Још неки непосредни сведоци оставили су изузетна литерарна остварења о том страдању, а роман Растка Петровића под називом „Дан шести”вероватно је најбоље дело посвећено преласку Албаније. Растко је као шестогодишњи дечак са српском војском дошао на Крф. Албанске море ослободио се тек двадесет година касније, завршетком тог изузетног романа.

Након завршетка Првог светског рата јавила се потреба да се обележи страдање Срба на острву Видо. На иницијативу краља Александра Карађорђевића, који је и сам био учесник албанске голготе, 1922. године, подигнут је бели морнарички крст. Две године пре почетка Другог светског рата, 1938. године, подигнут је и овај величанствени Маузолеј по пројекту Николаја Краснова, југословенског архитекте, руског порекла, који је пројектовао многе зграде у Србији, а најпознатија је зграда српског парламента. Кости ратника чија су имена била позната, са гробља које је постојало на Виду и са још неколико крфских војничких гробаља, пренетесу у 1.232 мермерне касете у Маузолеју, постављене по азбучном реду, док су мошти 1.532 неидентификована војника похрањене у два спољна бочна бункера изнад којих се налази лице и наличје Албанске споменице.  

Пред крај Првог светског рата, митрополит Димитрије на острву Виду одржао је опело и том приликом рекао: Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште захвалних потомака... Готово цео један век након тог догађаја, његове речи се обистињују.

– У граду Крфу практично постоји само једна плажа, па мештани и туристи углавном бродићима прелазе на острво Видо да се купају. Срби, из пијетета према пострадалим војницима, никада ни ногу тамо нису оквасили у мору. За нас Србе, острво Видо изгубило је материјалну и добило духовну димензију. На ово, једно од највећих гробаља ван Србије (осим Зејтинлика, код Солуна и Јиндриховица у Чешкој), свако ко дође, није више само туриста, већ постаје и ходочасник – истиче Љубомир Самарџић.

----------------------------------------------

Песма нас је одржала...

Током боравка на Крфу, Срби су испољили виталност и способност опстанка под најтежим историјским околностима. Не да су се само опоравили, већ је, после само три месеца, огромна већина војника и официра била евакуисана на Халкидики, одакле се нешто касније прикључила борбама на Солунском фронту. Шта је био разлог тог чудесног опоравка и ефикасне организације Срба? Наравно, дошло је пролеће, блага медитеранска клима, појачана исхрана, санитетски надзор... У мноштву материјалних трагова, кустос Љубомир Самарџић је покушао да проникне и у нешто сасвим нематеријално – стање духа српског војника, официра, цивила, по његовом дубоком уверењу, кључни чинилац у опстанку српског народа под најтежим искушењима на Крфу. Опстанак српске војске од почетка је пратила песма. Мелодија која се са првим топлим данима могла чути са свих страна, била је песма „Тамо далеко”. Певала се у кафанама, логорима, болницама, броду. Једнако као Срби, прихватили су је Грци, Французи, Енглези, Италијани, Мароканци... Нису разумели речи, али су слутили да се иза те мелодије крије жал за отаџбином, породицом, огњиштем... И препевали су је на своје језике. Милунка Савић, српска „Јованка Орлеанка”, како су је звали Французи, говорила је: „Ми смо певали кад нам је најтеже. Кад су нас француске лађе пребацивале из Албаније, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су, слушајући нас и шапутали – какав диван народ. Певали смо кад смо умирали на острву Виду, кад смо гинули на Солунском фронту. Кад бисмо у рововима запевали, Бугари би престајали да пуцају. Зато смо ми народ који никада не може да пропадне.”

----------------------------------------------------------------------------- 

Срби крфски зетови

Већ првих дана по доласку на Крф, формирана је и српска држава у изгнанству. Општинско позориште постало је седиште српске Народне скупштине. Иако без територије, мала краљевина ефикасно је функционисала готово на свим нивоима државне управе до краја Првог светског рата и тада, по мишљењу историчара, стекла међународни положај, какав Србија никада засигурно није имала у својој историји. То је допринело да се добро уздрман морал код Срба поново подигне. Успоставили су везу и са локалним становништвом које је, мора се рећи, у самом почетку било јако скептично када је чуло вест да треба да приме већи број изгладнелих војника и официра, него што је цело острво имало (100.000) житеља. Срби су својим понашањем, на које ни једна једина примедба није упућена – ниједна грана маслине није поломљена, ниједна крађа, туча, нити је сличан инцидент био пријављен савезничкој управи наредне две и по године – првобитно неповерење и скепсу, претворили у топло гостопримство које траје све до данашњих дана. Као доказ благонаклоности Крфљана према Србима је и чињеница да је власник хотела „Бела Венеција”, у којем је била смештена српска влада, имао три кћери – и све три удао је за српске официре.