Sećanje koje boli

Krf je jedno od najlepših mediteranskih ostrva. Pravo umetničko delo prirode koje svojom bogatom istorijom, mitologijom, kulturom i arhitektonskim obeležjima sve više privlači posetioce. I pored svih draži koje nudi, Srbi na njemu, ipak, nisu samo turisti. Jer, mnogo je tragova koji podsećaju na jedan od najpotresnijih delova srpske istorije s početka dvadesetog veka. Srpska kuća i ostrvo Vido su najveće svetinje među njima.

Istorijski trenutak Prvog svetskog rata u kome je srpska vojska boravila na Krfu posle prelaska Albanije, poznat je većini i pre dolaska na ostrvo. Shvatili smo, međutim, da se tek direktnim suočavanjem sa spomenicima tragičnog i slavnog vremena, postaje potpuno svestan strahota koje su zadesile našu vojsku i civile.

Ušli smo tiho u zdanje koje su krfske opštinske vlasti 1993. godine ustupile našoj državi. Ta zgrada velike istorijske vrednosti u centru Krfa, nazvana je Srpska kuća. Sastoji se od muzeja, koji je posvećen boravku Srba na Krfu od 1916. do 1918. godine, i počasnog konzulata Srbije. Autor te muzejske postavke je, sadapokojni, general Milorad Prelević.

Razgledamo eksponate u vitrinama. Uniforme koje su nosili vojnici i komandanti, zastave, fotografije... Slike pred nama su jezive. Na jednoj od najpotresnijih je otac sa četvoro dece, koji je pred smrt imao samo 26 kilograma. Prokleti rat! Jedina prisutna misao ostala je zapisana u knjizi utisaka: „Ovo sećanje mnogo boli!” Sad je jasno zašto susret sa svedočanstvima tog vremena čak i kod velikog broja stranaca izaziva gotovo iste emocije kao i kod nas Srba.

Kratak čas istorije, koja govori o tragičnoj sudbini, kakva nije zabeležena u svetskoj istoriji ratovanja, drži Ljubomir Samardžić, kustos muzeja i autor knjige „Hodočašće na Krf”.

– Golgota je počela 6. oktobra 1915. godine, kada su združene nemačke i austrougarske snage ponovo krenule u ofanzivu, nakon poraza austrougarske vojske na Ceru i Kolubari 1914. godine, koji je Srbiji sledećih devet meseci doneo zatišje. Pred nekoliko puta jačim neprijateljem, srpski vojnici i oficiri bili su prinuđeni na povlačenje. Jedna kolona kretala se preko Crne Gore, dok su druge dve išle preko Albanije. Hladna zima, glad, iscrpljenost i pljačke na putu pretvorile su ovaj marš u najveći egzodus u savremenoj istoriji Srba! – podseća Samardžić.

Dolaskom u Drač, prvo mesto na jadranskoj obali, muke vojske i naroda se nastavljaju. Na hiljade iznemoglih ljudi željno je iščekivalo pomoć, koja je kasnila. Konačno, prvih 12.000, uglavnom zdravstveno najugroženijih boraca evakuisano je u Bizart, luku u Tunisu, gde su postojale savezničke bolnice. Preostalih 150.000 prebačeno je na „ostrvo spasa”, kako su Srbi prozvali Krf. Međutim, prvi susret sa ostrvom, umesto spasa, doneo je kulminaciju stradanja! Oni za koje su saveznički lekari procenili da su toliko ugroženi i da im nema spasa, bili su upućeni na Vido, „ostrvo zmija”, kako su ga meštani zvali, što dovoljno govori o njegovom karakteru, tada. Bio je samo goli kamenjar. Ni jedno jedino drvo. A, danas se širi jak miris guste borove šume.

Padale su teške, ledene kiše osam dana bez prestanka. Posledice svega što ih je snašlo tih nekoliko nedelja bile su stravične. Dnevno je umiralo između dvesta i trista, uglavnom dečaka i regruta! Širile su se glasine da je uzrok masovnog stradanja na Vidu neka misteriozna zarazna bolest, međutim, dr Vladimir Stanojević, načelnik Moravske bolnice, tvrdio je da je uzrok smrti takozvani ratni proliv. Pokazalo se da su njihovi unutrašnji organi bili u toliko lošem stanju, da više nisu mogli da vare.

U početku su bili sahranjivani u plitkim grobnicama na obali ostrva, a kasnije, kada to više nije bilo moguće, njihova tela su prepuštana dubinama Jonskog mora. Mada nije vođena precizna evidencija, na osnovu sačuvanih podataka i svedočenja očevidaca, nesumnjivo da je na taj način sahranjeno više od 5.000 srpskih vojnika. Najveća srpska grobnica istog trenutka dobila je i svoj poetski spomenik, a „podigao” ga je, tada dvadesetčetvorogodišnji, pesnik Milutin Bojić. I sam skrhan prelaskom Albanije, gledao je sa krfske obale kako brodovi odnose beživotna tela mladića ka otvorenom moru. Njegova pesma „Plava grobnica” ostala je do danas najuverljivije svedočanstvo tragedije srpske mladosti. Još neki neposredni svedoci ostavili su izuzetna literarna ostvarenja o tom stradanju, a roman Rastka Petrovića pod nazivom „Dan šesti”verovatno je najbolje delo posvećeno prelasku Albanije. Rastko je kao šestogodišnji dečak sa srpskom vojskom došao na Krf. Albanske more oslobodio se tek dvadeset godina kasnije, završetkom tog izuzetnog romana.

Nakon završetka Prvog svetskog rata javila se potreba da se obeleži stradanje Srba na ostrvu Vido. Na inicijativu kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je i sam bio učesnik albanske golgote, 1922. godine, podignut je beli mornarički krst. Dve godine pre početka Drugog svetskog rata, 1938. godine, podignut je i ovaj veličanstveni Mauzolej po projektu Nikolaja Krasnova, jugoslovenskog arhitekte, ruskog porekla, koji je projektovao mnoge zgrade u Srbiji, a najpoznatija je zgrada srpskog parlamenta. Kosti ratnika čija su imena bila poznata, sa groblja koje je postojalo na Vidu i sa još nekoliko krfskih vojničkih grobalja, prenetesu u 1.232 mermerne kasete u Mauzoleju, postavljene po azbučnom redu, dok su mošti 1.532 neidentifikovana vojnika pohranjene u dva spoljna bočna bunkera iznad kojih se nalazi lice i naličje Albanske spomenice.  

Pred kraj Prvog svetskog rata, mitropolit Dimitrije na ostrvu Vidu održao je opelo i tom prilikom rekao: Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka... Gotovo ceo jedan vek nakon tog događaja, njegove reči se obistinjuju.

– U gradu Krfu praktično postoji samo jedna plaža, pa meštani i turisti uglavnom brodićima prelaze na ostrvo Vido da se kupaju. Srbi, iz pijeteta prema postradalim vojnicima, nikada ni nogu tamo nisu okvasili u moru. Za nas Srbe, ostrvo Vido izgubilo je materijalnu i dobilo duhovnu dimenziju. Na ovo, jedno od najvećih grobalja van Srbije (osim Zejtinlika, kod Soluna i Jindrihovica u Češkoj), svako ko dođe, nije više samo turista, već postaje i hodočasnik – ističe Ljubomir Samardžić.

----------------------------------------------

Pesma nas je održala...

Tokom boravka na Krfu, Srbi su ispoljili vitalnost i sposobnost opstanka pod najtežim istorijskim okolnostima. Ne da su se samo oporavili, već je, posle samo tri meseca, ogromna većina vojnika i oficira bila evakuisana na Halkidiki, odakle se nešto kasnije priključila borbama na Solunskom frontu. Šta je bio razlog tog čudesnog oporavka i efikasne organizacije Srba? Naravno, došlo je proleće, blaga mediteranska klima, pojačana ishrana, sanitetski nadzor... U mnoštvu materijalnih tragova, kustos Ljubomir Samardžić je pokušao da pronikne i u nešto sasvim nematerijalno – stanje duha srpskog vojnika, oficira, civila, po njegovom dubokom uverenju, ključni činilac u opstanku srpskog naroda pod najtežim iskušenjima na Krfu. Opstanak srpske vojske od početka je pratila pesma. Melodija koja se sa prvim toplim danima mogla čuti sa svih strana, bila je pesma „Tamo daleko”. Pevala se u kafanama, logorima, bolnicama, brodu. Jednako kao Srbi, prihvatili su je Grci, Francuzi, Englezi, Italijani, Marokanci... Nisu razumeli reči, ali su slutili da se iza te melodije krije žal za otadžbinom, porodicom, ognjištem... I prepevali su je na svoje jezike. Milunka Savić, srpska „Jovanka Orleanka”, kako su je zvali Francuzi, govorila je: „Mi smo pevali kad nam je najteže. Kad su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su, slušajući nas i šaputali – kakav divan narod. Pevali smo kad smo umirali na ostrvu Vidu, kad smo ginuli na Solunskom frontu. Kad bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestajali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada ne može da propadne.”

----------------------------------------------------------------------------- 

Srbi krfski zetovi

Već prvih dana po dolasku na Krf, formirana je i srpska država u izgnanstvu. Opštinsko pozorište postalo je sedište srpske Narodne skupštine. Iako bez teritorije, mala kraljevina efikasno je funkcionisala gotovo na svim nivoima državne uprave do kraja Prvog svetskog rata i tada, po mišljenju istoričara, stekla međunarodni položaj, kakav Srbija nikada zasigurno nije imala u svojoj istoriji. To je doprinelo da se dobro uzdrman moral kod Srba ponovo podigne. Uspostavili su vezu i sa lokalnim stanovništvom koje je, mora se reći, u samom početku bilo jako skeptično kada je čulo vest da treba da prime veći broj izgladnelih vojnika i oficira, nego što je celo ostrvo imalo (100.000) žitelja. Srbi su svojim ponašanjem, na koje ni jedna jedina primedba nije upućena – nijedna grana masline nije polomljena, nijedna krađa, tuča, niti je sličan incident bio prijavljen savezničkoj upravi naredne dve i po godine – prvobitno nepoverenje i skepsu, pretvorili u toplo gostoprimstvo koje traje sve do današnjih dana. Kao dokaz blagonaklonosti Krfljana prema Srbima je i činjenica da je vlasnik hotela „Bela Venecija”, u kojem je bila smeštena srpska vlada, imao tri kćeri – i sve tri udao je za srpske oficire.