Заиграти велику игру

ИНТЕРВЈУ
"Дизајнер који црта и илустратор који размишља… Он успева да своју идеју баци право у лице посматрача, донекле брутално, али никад не губећи осећај за хумор, увек крајње релевантно и интелигентно." Овако је Мирка Илића (50), свестраног уметника (цртач стрипа, графички дизајнер, арт директор, професор, писац), описао његов колега Милтон Глајзер. Илић, власник невеликог (по броју запослених) студија за графички дизајн, тродимензионалну компјутерску графику и филмске шпице на Менхетну, Југославију је напустио 1986, да би веома брзо остварио сопствени "амерички сан". Дизајнирао је насловне стране магазина "Тајм", обликовао коментаторске стране "Њујорк тајмса", радио за холивудске студије, музичку кућу "Сонија"…
Ових дана је поново у "Политици", где, под његовом супервизијом, креативни тим који предводи Борут Вилд, приводи крају пројекат редизајна нашег листа, који ће донети визуелну модернизацију ових новина са стогодишњом традицијом…

• Поново сте у Београду. Да ли примећујете да се нешто у њему мења, да ли се у визуелном смислу одмиче од оног лошег са Балкана и приближава оном добром у Европи?

– Да и не. Не постоји естетска контрола: пуно боја, пуно буке, то не значи бољи дизајн. Мени је један од најдражих јапански дизајн, који је изузетно минималан. У том смислу, оно што би требало да уради Београд да би поправио свој имиџ јесте веома минимално: да се оперу улице и офарбају куће. Београд, пре свега, треба да оправда своје име…

Примећујем, такође, пуно предивних, сецесијских кућа, које су уништене натписима, таблама фирми, неонским рекламама, које немају никакве везе са естетиком куће. У Америци, ако је кућа важна, онда се договоре да натписи буду сви исти, одређене величине. Ако, на пример, "Кока-кола" хоће рекламу на тој кући, онда се она мора прилагодити: ако је одређено да све буде у зеленој боји, онда ће и њена реклама бити таква. У неким мањим америчким градовима, пропис је да у главној улици такође све рекламе буду исте величине и у једној боји. Овде пак доминира кичерај лоше типографије, која естетски уништава целе зграде.

• Својевремено сте критиковали први утисак о Београду, сивило његовог аеродрома. Потом су Вас љубазно замолили да им лично изнесете шта би требало променити. Да ли се променило?

– Имате нову зграду, то је битно, али је и та зграда сасвим сива: нова а сива. Оно што недостаје тој згради јесте то што, ако неко први пут стиже овде, ни по чему не може да закључи да је стигао баш у Србију, а не у Бугарску. Нема духа средине у тој згради, нема идентитета. Подигнут је, додуше, споменик Тесли, али на погрешном месту. Да би се видео, неко мора да изађе из зграде, пешице да прошета до њега, а то обично нико не чини. Теслин споменик је морао бити усред зграде, у лобију, да дочекује и испраћа путнике: многи би му пришли, прочитали коме је посвећен, научили нешто ново. Дакле, и оно што постоји, што је тамо, није на добар начин искоришћено.

Затим, сви ти простори су добри простори за адвертајзинг. Град, који је, верујем, делимично власник аеродрома, то треба да искористи: да приходе од тога што ће се, на пример, тамо рекламирати нека банка, искористи за сопствено уређење. Али зидови на аеродрому су сада празни…

• Поново сте овде када је у току једна политичка кампања. Да ли у њеном графичком изразу: билборди, новински огласи, примећујете већи склад између естетског и функционалног него пре. Претходну кампању сте у том погледу веома критиковали?

– Ништа се битно није променило. Знам да у целом свету политичари воле да се фотографишу с децом, да тако покажу блискост са новом, долазећом генерацијом. Долазећи овде, видео сам, међутим. једног политичара који се промовише тако што је на билборду поред човека који је у затвору, да би тиме себи подигао рејтинг. То је доста чудно, то значи, у крајњем исходу, да ће и тај политичар, као истомишљеник, завршити у затвору. Мислим такође и да су слогани још прилично глупи, чак и они већих странака. Видео сам један плакат на којем странка поручује "Ми смо већина". Ако неко то напише, чак и ако је тачно, чему онда кампања кад су већ већина, кад ће, значи, победити.

За то су криве ваше маркетиншке агенције, које политичке странке рекламирају као "кока-колу". Греше и кад рекламирају пиће: кад кажете "светско, а наше", то звучи као да је нешто украдено. Зар није боље рећи "наше, а светско". Али у овом случају реч је о пиву. Треба, свакако, мало више размишљати, поготово кад је тема политика…

• Колико познајете дизајнерску сцену Србије?

– У Србији се дешава раскорак: дизајн је, с једне стране, очигледно постао важан, један део младих вуче дизајн у свом смеру, док је, са друге, још присутан стари начин размишљања по коме је важно седети на правом месту, имати праве везе. Моја дилема је колико ће ови први дуго издржати, да ли ће отићи из Србије. Знам да су неки од ваших најбољих дизајнера некуд отишли. Можда не толико далеко, у Словенију, што значи да су желели да буду негде где могу да раде, а да опет буду довољно близу да могу да се врате. То значи да су отишли зато што су морали, а не зато што су хтели. Треба, дакле, решити како да се ти људи стимулишу да остану. Сигурно је да дизајн увек може да вишеструко врати оно што се у њега уложи.

Овде није реч само о дизајнерима: увек треба да имамо у виду да нема Леонарда без Медичија. У Америци ми кажемо "добар си колико ти је добар клијент". Мора постојати клијент који ће препознати неку револуционарну идеју. Добар пример је коцкаста флаша за једну вашу минералну воду – он показује да вреди рескирати. Треба заиграти велику игру.

• Како Ви  успевате да сачувате своју слободу и уметнички интегритет у условима када правила диктирају тржиште и новац?

– Ја, такорећи, не радим рекламу у Америци, између осталог и зато што тамо важи правило "што већа фирма, то глупља реклама". Најглупље су зато рекламе за познате фирме брзе хране или газираних пића: оне морају истом поруком да убеде веома широки круг, и старе и младе, и образоване и необразоване, и белце и црнце. Поруке су стога сасвим баналне. Ту јесте највећи новац и успех, али мене то не занима.

Оно што је, ипак, добро у Америци, то је то што ја могу да живим и радећи нешто друго. Ја више волим "уреднички дизајн", нешто што има уредника, као што су, рецимо, књиге. Њих неко уређује, иза тога је нека памет, очекујете нешто другачији ниво понашања. Најважнија ствар у Америци је да одлучите шта ви хоћете, а не да се препустите да вас тржиште води, јер тржиште вас увек води низбрдо. Све рекламе, наиме, постоје зато да би се продало нешто што се не продаје добро, нешто за чим треба створити вештачку потребу.

• Приметан је Ваш политички став у многим радовима у последње време. Рецимо, ваше варијације на тему Кипа слободе?

– Ја сам отишао из бивше Југославије 1986. године. Тада се говорило да кад неко оде, он је "издао земљу". Ја сам, међутим, отишао зато што је земља издала мене. Потом су ме издали неки људи који су почели да раде врло мрачне ствари. А кад доживите да неки људи које познајете могу да се претворе у такав мрак, онда схватите да се то може десити било где, да се може десити свакоме.

И у Америци сам, после извесног времена, почео да препознајем неке знакове девалвације, нешто спорије додуше, јер је систем већи и боље контролисан, али кад сам осетио да почињем да препознајем нека слична понашања, сматрао сам да је мој задатак да почнем да упозоравам. Кип слободе је мој чест мотив, зато што је све мање слободе.

• Да ли је то резултат догађаја од 11. септембра 2001?

– Да и не: тешко је разлучити шта је узрок, а шта последица – ми смо ову власт добили пре септембра. Тај догађај је само нагласио однос према другим земљама и појавама који је постојао и пре тога. То ме је уплашило. Пошто сам ја отишао у Америку да бих остварио "амерички сан", одлучио сам да учиним све да ми тај сан не украду…

• Ваша књига, коју сте урадили с колегом и пријатељем Милтоном Глајзером, "Дизајн дисидентства", бави се графичким изразом опозиционарства. Шта је данас дисидентство у Америци?

– Том књигом сам хтео да покажем како људи, дизајнирајући плакате и графите, дижу глас, како због свог става много ризикују, како карикатура – а тога је било и овде – може за неког да буде опасна.

У Америци данас нема правог дисидентства, нико данас збор рата у Ираку не демонстрира на улицама. Млади се ваљда плаше да ће им, ако изађу на улицу, настрадати "ајпод" или скупи мобилни телефон… На улице по правилу излазе само гладни радници или гневни студенти. Гладних радника немамо довољно, а студенти постају гневни тек кад почну да их присилно регрутују у војску. Затим, систем је доста научио од шездесетих, и то употребио да се понове антиратни протести.

 Дисидент је данас у Америци блогер, који из усамљености своје собе, шаље електронску боцу с писмом, не знајући ко ће све да је пронађе и прочита. Али, чињеница је да су неки политичари изгубили на изборима због блогова.

• Кад сте почињали, алат су Вам били перо и туш. Данас су то компјутери. Да ли Вам нова технологија поспешује креативност?

– Да, али пре свега зато што ја још могу да користим туш и перо. Компјутери су само још једно оруђе у палети. Није важно да ли сте песму написали оловком или уз помоћ компјутера, важно је каква је песма, вреди ли или не вреди. Најважнији су дух и памет.

• Компјутерска технологија је допринела да готово изумре једна уметност која је обележила почетак Ваше каријере – стрип. Клинци време проводе уз видео-игрице, стрипове у којима они воде главне јунаке. Да ли напредак технологије угрожава још неку уметност?

– Да, најугроженији је – разговор. Ја не волим да послове договарам преко компјутера. И разговор телефоном је већ минус, јер не видите особу, али кад и тако нешто питам саговорника и после тога настане тишина, та тишина ми говори много више од речи… Те паузе, које су врло битне, не постоје у комуникацији и-мејлом. Читава једна игра шаха између двоје људи коју подразумева разговор, полако нестаје. Брзина у комуникацији коју су нам донели компјутери није увек боља. Једина ми је утеха да ћемо, за оно што ћемо изгубити, добити нешто натраг.

• Ви сте човек који је отишао из Југославије, а сада свраћа у нове државе које су настале њеним трауматичним распадом. Да ли је лудило на овим просторима прошло, да ли смо сви опет нормални?

– Не баш сасвим, уверио сам се у то кад сам ових дана боравио у једном малом граду, у Бијељини – досад сам увек посећивао само главне, Београд, Загреб, Љубљану, Сарајево. Али утешно је што сазрева једна нова генерација у раним двадесетим, која је била исувише млада да би непосредно доживела страхоте рата, али је у међувремену довољно сазрела да схвати како своји нису увек у праву, а они други увек негативци. Ако на другој страни постоји бар један човек који је добар, онда на нашој мора постојати бар један који је лош. Биће све нормалније кад буду почеле да се цене праве вредности: графика, музика, литература, без обзира на то којој нацији припада њен аутор. Не можете мрзети некога чијим се радовима дивите.