Најдужа Столтенбергова борба

Мало је познато да је Торвалд Столтенберг, отац актуелног премијера Норвешке Јенса, својевремено водио два мировна процеса, онај у бившој Југославији, за коју је емотивно везан и у којој има много пријатеља, и други – коме се не назире крај. Отац троје сјајне деце и глава компактно везане породице, идеални преговарач у међународним конфликтима, спасавао је живот најмлађој кћерци Нини (1963), док је у исто време, као изасланик генералног секретара УН био посвећен настојању да приближи зараћене стране у бившој Југославији.

У мемоарима „Ради се о људима”, који су објављени 2001, Торвалд описује своје искуство са кћерком која је интравенозни хероински наркоман

„Једног дана потпуно уроњен у мировне преговоре на зараћеном Балкану, другог бих грозничаво лутао улицама Осла покушавајући да пронађем Нини...”, пише он.

Нини је почела са хероином 1991. када је имала 27 година, а норвешка јавност сазнала је за то тек у октобру 2001, недељу дана пошто је њен брат Јенс дао оставку и распустио кабинет у свом првом мандату као премијер. Заједно са оцем Нини се појавила у телевизијској емисији и испричала о проблемима са којим се суочавала настојећи да као тежак зависник дође до преко потребне дроге.

Крајем деведесетих била је на ивици живота. Две године била је на болничком лечењу од наркоманске кризе, где су јој даване адекватне количине метадона (замена за хероин), како одвикавање од физичке зависности не би угрозило организам.

Данас њен отац са другим познатим светским личностима води кампању за измену политике према дроги. Уз Столтенберга, у Глобалној комисији за политику према дроги, основаној почетком године, раде многе друге бивше политичке звезде – бивши председници Бразила, Колумбије и Мексика, Енрике Кардозо, Сезар Гавирија, Ернесто Седиљо, бивша председница Швајцарске Рут Драјфус, некадашњи државни секретар САД Џорџ Шулц, некадашњи председник САД Џими Картер, ту је и Хавијер Солана...

Друштво је разнородно и није се у прошлости истицало по истомишљеништву. Ту су и перуанско-шпански писац и прошлогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност Марио Варгас Љоса и његов најјачи ривал пред стокхолмском комисијом, највећи живи мексички писац Карлос Фуентес.

И многи други зналци слажу се у једном: рат против дроге, који је Ричард Никсон објавио као национални задатак број један, у лето пре четрдесет година, изгубљен је! Никсон је алудирао на мото свог претходника који је објавио „рат сиромаштву”, а по последњим детаљним извештајима УН обе пошасти, често међусобно испреплетане, данас су исто онолико смртоносне као и у време „Вотергејта”.

Узимање опијата у односу на претходну деценију у свету је повећано за 34 одсто, кокаина за 25 одсто, док је, према проценама, данас нарко-бизнис трећи по профиту који остварује, одмах иза нафте и трговине оружјем. Рат у такозваним земљама произвођачима опустошио је Колумбију, сада разара Мексико, и на путу је да направи пустош од Авганистана, земаља Централне Америке, Боливије, Перуа и Венецуеле. У земљама западне Африке рат је допринео стварању „нарко-држава”, које су лутке на концу мафијашких картела.

Донедавни шеф канцеларије УН за дрогу и организовани криминал Антонио Марија Коста тврди да се профитом од опраних нарко-пара одржавао читав финансијски сектор на глобалном нивоу, пре него што је, најзад, наступио крах 2008. Али док се Коста залаже за фронтални напад, директно на опрани новац, група бивших председника, политичара и писаца употребљава сасвим други вокабулар: најчешће се залаже за једну врсту декриминализације, чак и за легализацију наркотика.

Нарочито се говори о бесмисленом робијању због поседовања малих количина дроге, после чега су животи, најчешће младих, кажњеника уништени заувек. Џими Картер се у „Њујорк тајмсу” у јуну заложио за хуманију казнену политику од ове која се сада примењује и која је „уништила милионе породица”.

Стручњаци попут Дејвида Ширка, из Прекограничног института у Сан Дијегу, проричу да је „легализација марихуане у САД за десет година неизбежна”, док у Великој Британији Дејвид Нат, из Независног научног комитета за дрогу, који је постао синоним за покрет против прохибиције, каже да је „лов на оне који рекреативно употребљавају канабис, безобразлук и апсурд”. У Европи, Холандија не кажњава употребу канабиса, док је Португалија прва европска земља која је укинула затворску казну за поседовање било које дроге (лаке или тешке).

Три латиноамеричка председника из поменуте комисије залажу се за укидање прохибиције која је базирана на спаљивању терена, од чега страдају густе шуме у тропима као колатерална штета. Они траже ревизију политике према дроги, која је у целом свету инспирисана америчким објављивањем рата по налогу тадашњег председника Никсона. Тај рат је донео само ширење насиља, људске жртве, нарастање мафије огромну моћ нарко-босовима. Али владе Велике Британије и САД и даље се противе сваком радикалнијем заокрету у овом рату, за који се тврди да је најдужи у новијој историји света.

Што се ћерке Торвалда Столтенберга тиче, она је изричита: на дрогу ме није навела несрећа у породици. Напротив, увек сам у њој налазила пуно љубави. Али за лечење наркомана неопходно је разумевање целог друштва. Не могу нас терати у раље зависности и криминала.

Торвалд се слаже да је као и у сваком мировном процесу потребно разумети обе стране.