Фатална жена Јудита

Коста Кулунџић (39), француски уметник српског порекла после непуних годину дана поново се представља у Београду, овог пута у Галерији „Озон” од вечерас до 17. августа, изложбом под називом „Моја религија”, коју чини пет слика и два цртежа великог формата.

Рођен у Паризу, где и данас живи и ради већи део године, Коста Кулунџић је дипломирао архитектуру на школи „Paris la Seine” и од њега се очекивало да у духу породичне традиције настави посао који је његов отац архитекта већ развио. Ипак, Коста, који је сликање учио код Владимира Величковића, оставио је диплому архитекте пострани и уронио у уметничке воде. У њима плива успешно већ скоро две деценије, има галеристе широм света, у Паризу, Франкфурту, Шангају и Сарајеву.

Написао је и монографију „Моја вера” у којој је објаснио зашто слика, проговорио о разводу од прве супруге, односу према вери и многим другим стварима, и она се већ налази у колекцији библиотеке „Метрополитен музеја”. Сарађивао је и на филму са француским редитељем Жан-Жаком Аноом.

Ствара у Француској и Србији где има атељее, а често је и у Америци са другом супругом, научницом и трогодишњим сином, који тврди како је татин посао „сликање змајева”.

– Видећете у „Озону” моје најновије радове, две Јудите и три Света Ђорђа, као и два цртежа тушем на папиру из циклуса „Јесмо ли то били ми?”. Сликам инспирисан библијским и историјским темама, крећем се између стрипа и класичног сликарства. Представио сам Јудиту, која није баш тако невина како се стално приказује, она је фатална жена која је одсекла главу непријатељу свог народа, војсковођи Холоферну... А Светог Ђорђа сам представио као војника у егзотичном рају са холивудским митраљезом. Људима је потребно да имају мученике и да верују у Бога. Оно што ћете видети у „Озону” ипак је једна лакша верзија моје приче, волим да помешам хумор и крв, озбиљно и смешно.

Откуд толико крви на вашим сликама?

Агресију и насиље данас можете видети свугде, на ТВ-у, филму и моје слике су веома филмичне и прате садашњи тренутак, иако су у њиховој основи библијске теме. За сваку слику правим сценарио. Никад нисам имао лошу реакцију публике на оно што сам створио.

Савремену девојку сликате као једно самосвесно, али сурово биће, зашто?

Сматрам да су модерне девојке победиле мушки пол, а ми волимо пораз. Јудита је била за мене инспиративна зато што је симбол победе над тиранијом и фаталне жене. После сам насликао серију радова посвећених жени која је у Француској добро прихваћена. Не знам каква је комуникација између мушкараца и жена у Србији, али у Паризу је мушки род изгубио битку, оне су јаче!

Где је ваша домовина?

Рођен сам у Паризу, и мислим више као Француз, јер сам тамо завршио школе, али сам и Србин и то осећам у души. Оженио сам се са Американком, живим између Америке и Европе, тачније Београда и Париза. И то функционише добро. Не знам да ли моја супруга припада овим страшним женама које сам сликао, али се са њом ипак може.

Где ћете гостовати после изложбе у „Озону”?

Излагаћу у септембру у Француској. Моје слике се могу видети и на изложби која путује по свету од новембра и у наредне две године обићи ће многе земље под називом „Лепо сликарство је иза нас”, а представља двадесетак младих успешних француских сликара. Све је осмислила држава Француска како би репрезентовала своје сликарство. Наше радове видела је до сада публика у Истанбулу, Анкари, а потом следи гостовање у Бејруту, Лос Анђелесу итд...

Како изгледа ваш живот у Паризу, да ли је могуће живети од сликарства?

Имам у Паризу свој атеље и свакодневно у њему радим по осам сати дневно, као да сам негде запослен. Увече посећујем изложбе и друге културне манифестације, тамо је просто обавезно да имате активан друштвени живот, да људи знају за вас у уметничким круговима. Бавим се и педагогијом, кад боље размислим доста радим. У Београду проводим око три месеца годишње и ту имам атеље. Никад нисам престао да продајем слике, моја породица и ја живимо од тога. Тешко јесте, али је могуће живети од сликарства. Сада сам у фази када сам престао да се доказујем, као да сам учио да свирам клавир петнаест година и сада га стварно свирам, пре свега за своју душу.