Fatalna žena Judita

Kosta Kulundžić (39), francuski umetnik srpskog porekla posle nepunih godinu dana ponovo se predstavlja u Beogradu, ovog puta u Galeriji „Ozon” od večeras do 17. avgusta, izložbom pod nazivom „Moja religija”, koju čini pet slika i dva crteža velikog formata.

Rođen u Parizu, gde i danas živi i radi veći deo godine, Kosta Kulundžić je diplomirao arhitekturu na školi „Paris la Seine” i od njega se očekivalo da u duhu porodične tradicije nastavi posao koji je njegov otac arhitekta već razvio. Ipak, Kosta, koji je slikanje učio kod Vladimira Veličkovića, ostavio je diplomu arhitekte postrani i uronio u umetničke vode. U njima pliva uspešno već skoro dve decenije, ima galeriste širom sveta, u Parizu, Frankfurtu, Šangaju i Sarajevu.

Napisao je i monografiju „Moja vera” u kojoj je objasnio zašto slika, progovorio o razvodu od prve supruge, odnosu prema veri i mnogim drugim stvarima, i ona se već nalazi u kolekciji biblioteke „Metropoliten muzeja”. Sarađivao je i na filmu sa francuskim rediteljem Žan-Žakom Anoom.

Stvara u Francuskoj i Srbiji gde ima ateljee, a često je i u Americi sa drugom suprugom, naučnicom i trogodišnjim sinom, koji tvrdi kako je tatin posao „slikanje zmajeva”.

– Videćete u „Ozonu” moje najnovije radove, dve Judite i tri Sveta Đorđa, kao i dva crteža tušem na papiru iz ciklusa „Jesmo li to bili mi?”. Slikam inspirisan biblijskim i istorijskim temama, krećem se između stripa i klasičnog slikarstva. Predstavio sam Juditu, koja nije baš tako nevina kako se stalno prikazuje, ona je fatalna žena koja je odsekla glavu neprijatelju svog naroda, vojskovođi Holofernu... A Svetog Đorđa sam predstavio kao vojnika u egzotičnom raju sa holivudskim mitraljezom. Ljudima je potrebno da imaju mučenike i da veruju u Boga. Ono što ćete videti u „Ozonu” ipak je jedna lakša verzija moje priče, volim da pomešam humor i krv, ozbiljno i smešno.

Otkud toliko krvi na vašim slikama?

Agresiju i nasilje danas možete videti svugde, na TV-u, filmu i moje slike su veoma filmične i prate sadašnji trenutak, iako su u njihovoj osnovi biblijske teme. Za svaku sliku pravim scenario. Nikad nisam imao lošu reakciju publike na ono što sam stvorio.

Savremenu devojku slikate kao jedno samosvesno, ali surovo biće, zašto?

Smatram da su moderne devojke pobedile muški pol, a mi volimo poraz. Judita je bila za mene inspirativna zato što je simbol pobede nad tiranijom i fatalne žene. Posle sam naslikao seriju radova posvećenih ženi koja je u Francuskoj dobro prihvaćena. Ne znam kakva je komunikacija između muškaraca i žena u Srbiji, ali u Parizu je muški rod izgubio bitku, one su jače!

Gde je vaša domovina?

Rođen sam u Parizu, i mislim više kao Francuz, jer sam tamo završio škole, ali sam i Srbin i to osećam u duši. Oženio sam se sa Amerikankom, živim između Amerike i Evrope, tačnije Beograda i Pariza. I to funkcioniše dobro. Ne znam da li moja supruga pripada ovim strašnim ženama koje sam slikao, ali se sa njom ipak može.

Gde ćete gostovati posle izložbe u „Ozonu”?

Izlagaću u septembru u Francuskoj. Moje slike se mogu videti i na izložbi koja putuje po svetu od novembra i u naredne dve godine obići će mnoge zemlje pod nazivom „Lepo slikarstvo je iza nas”, a predstavlja dvadesetak mladih uspešnih francuskih slikara. Sve je osmislila država Francuska kako bi reprezentovala svoje slikarstvo. Naše radove videla je do sada publika u Istanbulu, Ankari, a potom sledi gostovanje u Bejrutu, Los Anđelesu itd...

Kako izgleda vaš život u Parizu, da li je moguće živeti od slikarstva?

Imam u Parizu svoj atelje i svakodnevno u njemu radim po osam sati dnevno, kao da sam negde zaposlen. Uveče posećujem izložbe i druge kulturne manifestacije, tamo je prosto obavezno da imate aktivan društveni život, da ljudi znaju za vas u umetničkim krugovima. Bavim se i pedagogijom, kad bolje razmislim dosta radim. U Beogradu provodim oko tri meseca godišnje i tu imam atelje. Nikad nisam prestao da prodajem slike, moja porodica i ja živimo od toga. Teško jeste, ali je moguće živeti od slikarstva. Sada sam u fazi kada sam prestao da se dokazujem, kao da sam učio da sviram klavir petnaest godina i sada ga stvarno sviram, pre svega za svoju dušu.