Компјутерска зараза

Дуго нисам пролазио Драјзеровом улицом на Дедињу. Некада, давно, још док се подизала зграда Завода за болести зависности ту сам долазио на кафицу код пријатеља, шефа градилишта, и слушао свађу између радника и станара из околних вила.

– Срушићемо ту кућу, џабе је градите. Зар сте баш ту морали да је посадите – викали су станари.

– Није ово место случајно изабрано. То ће бити болница за вашу децу, наркомане, јер само ви имате паре да им дајете за дрогу. Неће вам бити далеко да их редовно посећујете – одговарали су заједљиво радници са још недовршене зграде.

Пре неки дан прошетах Драјзеровом и зауставих се баш испред улаза у Завод за болести зависности, како бих пропустио амбулантно возило са завијајућом сиреном. Помислих, опет се неко дете предозирало. Не будем лењ, па уђем у ходник зграде, где се већ бејаху окупили неки људи. Сазнадох да је међу њима и отац младића којег беху довезли као хитан случај.

– Што га окупа, човече? Шта ти би да проспеш пун бокал воде по њему, није ти син кер који се закачио за неку кују па не можеш да га на други начин од ње одвојиш, него да га добро расхладиш – схватих да ове речи изговара најближи комшија младићеве породице.

– Нисам знао више шта да предузмем. Шест дана и ноћи се није одвајао од компјутера. Моли, куми, преклињи да престане да зури у ту машину, он ни да чује. Као да сам зиду говорио. Како си рекао, баш сам му као керу и приносио храну, на послужавнику. Није имао времена ни тањир да испразни. Јеси ли видео на шта личи, сама кост и кожа. Уништи га то, како он каже, четовање, сурфовање по Интернету, то чешљање сајтова и тих других ђавола. Е, кад ми је пукао филм, сетио сам се бокала. Тек га је вода освестила и онда је приметио да стојим поред њега. Тада сам и позвао Хитну помоћ, јер је почео нешто да бунца, да се ненормално понаша – исприча младићев отац све о невољи која га је снашла.

Приђе му човек који се затекао у ходнику завода. Загрли га и рече да разуме његове тешкоће.

– Ено, и онај мој магарац, навршио је 17 година, изгуби друштво, девојку, нико му није више потребан. Само буљи у ту проклетињу, коју му, зађавола, купих, јер без тога, каже, ни школу не може да заврши. Мисли само на себе и на оне пријатеље с којима се дописује. Каже ми да му више нико не треба. Па, је ли то нормално? Оно, није да није паметан, раде му кликери ванредно, али шта му све то вреди кад сате и сате проводи за тим столом са компјутером. Изгуби вид, кичма је почела већ да му се криви, све слабије чује, ама изгуби здравље – олакша душу и други родитељ.

Тада се опет зачу сирена амбулантних кола. Из возила изведоше неког педесетогодишњака, избезумљеног изгледа. Лекар и болничари га уведоше у најближу ординацију. Довезли су га у пратњи двојице млађих људи, који рекоше да су му синови. Брзо се окуписмо око њих, знатижељни да чујемо шта је било њиховом оцу. Ћутали су неколико минута, а онда онај старији, како закључих по његовом изгледу, исприча још једну невероватну и за градске прилике сасвим нову причу.

– Мој ћале, откако смо изгубили мајку, у трагању за новом женом стално хоће да се доказује. Није га било стид ни од нас, својих синова. Недавно нам се похвалио да је упознао неку младу жену, можда и наших година. Каже, оставила је ванредан утисак на њега. Измењали су бројеве мобилних телефона. Она му је рекла да ће му брзо послати своју слику, да има с чиме да се хвали код својих другара. Испунила је обећање тако што му је на мобилни послала снимке својих голих груди и најинтимнијег дела тела. Ћале је најпре био у шоку. Позвао је ту своју нову пријатељицу и упитао шта оне слике треба да значе. Она је била изненађена његовим таквим реаговањем. "Човече, то је нормална комуникација између двоје које се једно другом допадају", рекла му је мртва хладна. И ту нешто мом ћалету кврцне у глави, па почне те слике обнаженог тела пријатељице да шаље на мобилне телефоне својих пријатеља, већином ожењених људи. Направио им је дармар, јер су многе жене брже стизале до мобилних телефона својих мужева и кад би виделе голотињу на дисплеју, пале су и понеке батине. А наш отац више није умео да се заустави. Једноставно, пошандрцао је и морали смо да га овде доведемо – би лакше и овом момку кад нам каза шта их је све снашло у последњих месец дана.

Угледах човека у белом мантилу и убрзаним кораком му приђох. На џепу мантила беше му извезена титула лекара специјалисте. Упитах га: "Шта се ово догађа у нашем граду, докторе, каква нас је то сад куга стигла". Он ме потапша по рамену.

– Е, мој драги господине, још нисмо свесни шта нас је снашло. Видите ове што их сваки час довозе као хитне случајеве, ти су прешишали по броју и коцкаре и алкохоличаре. Сада дишу заврат наркоманима. Но, тај проблем нико не схвата, јер како, боже мој, да живимо без компјутера. Па, ни алкохол није опасан ако се конзумира у умереним количинама, као ни понека партија покерице. Али ово је узело неслућеног маха, то више нико не може да заустави. Како ствари стоје, убрзо ћемо морати и за зависнике од компјутера да градимо нови завод – љубазно се поздрави доктор и оде низ ходник, остављајући ме у чуду.

Онда почех да пребирам по сећању. Па, дабоме, многи моји пријатељи су приметили да им са децом нешто није у реду тек кад су сазнали да не иду у школу, да су престала да студирају, а нека су богами изгубила и посао. Касније су открили да је све то последица везаности за компјутер. Понеко од њих се, на крају, спасао, али је већина дуго времена изгубљена за овај свет.