Између истине и мржње

На овом месту прошлог уторка колумниста "Политике" Ђорђе Вукадиновић прогласио је предизборну кампању за "ретко прљаву", а групу истомишљеника окупљених око лидера ЛДП-а Чеде Јовановића за "апсолутног шампиона политичке мржње у данашњој Србији". Са њим се није сложила Весна Пешић, чланица Главног одбора ГСС-а и припадница Јовановићеве коалиције, која сматра да Вукадиновић брка нормалну страначку борбу са изразима мржње, али и да је он, Вукадиновић, "главни мрзац". Не мрзи Чеда њих, него они мрзе Чеду, каже госпођа Пешић.

"Политика" не би имала разлога да се меша у ову препирку да Весна Пешић није успут оптужила и наш лист да крши правила демократске и фер предизборне утакмице тиме што даје простор "таквим текстовима". Само неколико дана раније, госпођа Пешић је на предизборној конференцији за новинаре своје коалиције, такође, критиковала "Политику". Тада јој је засметало што је наш лист на првој страни објавио чланак под насловом "Бивши посланик СПС-а на Чединој листи". Уз друге примере страначких "прелетача", наведен је и случај Драгослава Алексића из Вршца, бившег функционера СПС-а и посланика те странке у првом вишестраначком сазиву Народне скупштине Србије. Господин Алексић представљен је у чланку на првој страни "Политике" у повољном светлу, као човек који је умео жестоко да критикује неке потезе своје странке у Скупштини, и који је из СПС-а избачен зато што је 1996. године угостио Зорана Ђинђића. Његово присуство на посланичкој листи Чеде Јовановића ,,Политика" је сматрала вредним пажње јер лидер ЛДП-а лустрацију радикала, социјалиста и јуловаца из политичког живота Србије представља као кључни део своје страначке платформе.

Госпођа Пешић је и тај чланак прогласила кршењем правила о једнаким шансама свих странака, да би успут изрекла нетачну тврдњу да је Алексић средином деведесетих година прошлог века постао члан Демократске странке. (Да је тачно, то би његовом присуству на Чединој листи можда заиста дало другачији смисао.) Када је у интервјуу за "Политику" прошле недеље упитана зашто је јавно изрекла ту неистиниту тврдњу, госпођа Пешић је прилично ноншалантно одговорила да је она ,,чула" да је он био у ДС-у и да она "није биограф тог човека да се сећа шта је са њим било", те да је за њу потпуно небитан податак да ли је он "прешао у ДС, да ли је био у СПС-у, да ли је избачен..."

За Весну Пешић такве чињенице могу бити небитне, али то не сме бити случај са листом који живи од читалаца и помаже им да се снађу у џунгли политичке пропаганде која је данашња Србија. Наравно да бивших посланика СПС-а има и на посланичким листама других странака и коалиција, али лидери тих странака, за разлику од лидера ЛДП-а, не воде кампање како би такве људе протерали из политичког живота. Треба ли да закључимо да лустрирати треба само оне еспеесовце који нису ушли у Чедину странку?

У новинарству важи правило да приватни живот политичара остаје њихов приватни живот, осим ако се њихово приватно понашање коси са принципима које јавно проповедају. Нисмо га ми измислили, али није лоше правило.

Нисмо сами смислили ни правило да се са чињеницама не сме олако, а да се коментарисати може слободно, односно да се објављују и сасвим различита мишљења, све док су чињенице тачне. Госпођа Пешић нема чиме да оспори чињенице које смо објавили, али то не би смео бити разлог да нам оспорава право да објављујемо различита мишљења. Тиме се, на жалост, придружује људима који су то радили пре ње, из уверења различитих од њених, и нимало либералних.

Србија је земља младе демократије. Њене шансе да израсте у зрело политичко друштво нимало не расту ако се прокламовани борци за демократију почну залагати за негирање истинитих чињеница, и за ускраћивање простора различитим мишљењима.

Главни и одговорни уредник Политике