Тезга као фронт

Срели се полицајац и младић, севнуле су међу њима варнице и запалиле свет. Опис личи на лош виц, али…

Баш тако су почеле драме – и у Тунису и сада у Британији. У оба случаја, смрти младића изазване су интервенцијама чувара реда, да би потом избили масовни нереди који су пореметили уврежене представе о свету, са често произвољним разврставањима стварности на важна (високог нивоа) и споредна (у широким слојевима) збивања.

Такве, доста сличне, околности заслужују шира разматрања, за којима и овде расте потреба, а овом приликом бих се задржао само на неким особеностима којима се британска хаотизовања издвајају из наизглед им сличних. Тамошњи нереди се од других хаоса разликују и по прерастању потрошачке грознице у насиље, у отварање првог модерног фронта тезгама.

На Острву је, рекао бих на основу доступних извештаја, дошло до претварања тезги у фронт, у битку унутар поретка „потрошачке грознице”, с насилним присвајањем добара вишег статусног обележја, регуларно недостижним нижим сталежима.

Јер, како се чује, нису похаране продавнице намирница (да би се прехранило), нити су првенствено нападане институције одговорне за финансијски хаос, нити је било удара на симболе политичког поретка (осим непосредно ангажоване полиције), нити су истицани захтеви за промену устројства, заснованог на демократији и законима тржишта. Махом су пељешени електронски комуникациони апаратчићи, брендирана одећа и обућа, козметички препарати…

Некада смо се категорисали по томе шта смо постигли, а сада по томе шта смо прибавили, констатовао је криминолог Џон Питс, сугеришући да су се у тај „тренд” укључиле и садашње британске харачлије. Надовезујући се на његове назнаке, извештачи Би-Би-Сија указују да многи провалници нису ни прикривали лица маскама, а да су се неки чак и јавно легитимисали на друштвеним мрежама. Страх од казне им је, испада, био мањи од „важности” задобијене „пленом”, којим су оспоравали према њима шкрт поредак и државни монопол силе.

Подухват им је, док ово пишем у среду после подне, још обавијен мистеријама, које обично не карактеришу социјалне буне. Није се чуо ниједан проглас о политичким намерама отпадника. Нити су се медији потрудили да објаве изјаве насилника, док све прашти од саопштења званичника.

Изостајање верзија „друге стране” у масовним и жестоким сучељавањима, крајње је неуобичајено за уходане демократије готово исто онолико колико и отимање уместо куповине робе. Хроничари слуте да је таквом стању допринело и недавно откриће о повезаности (уз незаконита прислушкивања) медијске империје Руперта Мардока с појединим чуварима поретка, којим је снижено опште поверење и у медије и у полицију и у политичаре.

Истраживачи наводе, такође, да британски кошмар одудара од садашњих буна у Грчкој и Шпанији. На Медитерану се усковитлала „средња класа” која не пристаје на статусне губитке, а у Лондону, а потом и у неколико других острвских градова, нижа класа, која „нема шта да изгуби”.

Нема сличности ни са протестима којима су Европљани 1968. тражили хуманији поредак. Ни са демонстрацијама којима су Американци извојевали окончање Вијетнамског рата.

Извештачи с лица места примећују, такође, да у суштини нема сличности ни између садашњих британских потреса и оних преко Ламанша у последњој деценији прошлог века. Открива се, тако, да су Французи после великих немира 2005, као пример успешног сређивања унутрашњих (међурасних) односа, истицали баш лондонску четврт Тотенхем, одакле су се, после полицијског убиства једног припадника црначке мањине, немири проширили по Уједињеном Краљевству.

Већина познавалаца заклиње се да актуелни кошмар у Британији није проистекао ни из расне (или етничке) нетрпељивости, ни из текућег финансијског лома, зачетог пре три године у Америци. Звучи као утеха, али није.

Сугерише да, по ономе што се догодило у Британији, и од лошег има горе. Да после свих зала које смо у другима „видели” и стога се с њима сурово сукобљавали, још немилосрднији можемо да будемо у бици за расподелу добара међу нама.

Са олакшањем не може да рачуна нико. Чак и ако се дичи носиоцима неспорних симбола британске славе – трофеја Вимблдона и капитенске траке „Манчестер јунајтеда”…