Tezga kao front

Sreli se policajac i mladić, sevnule su među njima varnice i zapalile svet. Opis liči na loš vic, ali…

Baš tako su počele drame – i u Tunisu i sada u Britaniji. U oba slučaja, smrti mladića izazvane su intervencijama čuvara reda, da bi potom izbili masovni neredi koji su poremetili uvrežene predstave o svetu, sa često proizvoljnim razvrstavanjima stvarnosti na važna (visokog nivoa) i sporedna (u širokim slojevima) zbivanja.

Takve, dosta slične, okolnosti zaslužuju šira razmatranja, za kojima i ovde raste potreba, a ovom prilikom bih se zadržao samo na nekim osobenostima kojima se britanska haotizovanja izdvajaju iz naizgled im sličnih. Tamošnji neredi se od drugih haosa razlikuju i po prerastanju potrošačke groznice u nasilje, u otvaranje prvog modernog fronta tezgama.

Na Ostrvu je, rekao bih na osnovu dostupnih izveštaja, došlo do pretvaranja tezgi u front, u bitku unutar poretka „potrošačke groznice”, s nasilnim prisvajanjem dobara višeg statusnog obeležja, regularno nedostižnim nižim staležima.

Jer, kako se čuje, nisu poharane prodavnice namirnica (da bi se prehranilo), niti su prvenstveno napadane institucije odgovorne za finansijski haos, niti je bilo udara na simbole političkog poretka (osim neposredno angažovane policije), niti su isticani zahtevi za promenu ustrojstva, zasnovanog na demokratiji i zakonima tržišta. Mahom su pelješeni elektronski komunikacioni aparatčići, brendirana odeća i obuća, kozmetički preparati…

Nekada smo se kategorisali po tome šta smo postigli, a sada po tome šta smo pribavili, konstatovao je kriminolog Džon Pits, sugerišući da su se u taj „trend” uključile i sadašnje britanske haračlije. Nadovezujući se na njegove naznake, izveštači Bi-Bi-Sija ukazuju da mnogi provalnici nisu ni prikrivali lica maskama, a da su se neki čak i javno legitimisali na društvenim mrežama. Strah od kazne im je, ispada, bio manji od „važnosti” zadobijene „plenom”, kojim su osporavali prema njima škrt poredak i državni monopol sile.

Poduhvat im je, dok ovo pišem u sredu posle podne, još obavijen misterijama, koje obično ne karakterišu socijalne bune. Nije se čuo nijedan proglas o političkim namerama otpadnika. Niti su se mediji potrudili da objave izjave nasilnika, dok sve prašti od saopštenja zvaničnika.

Izostajanje verzija „druge strane” u masovnim i žestokim sučeljavanjima, krajnje je neuobičajeno za uhodane demokratije gotovo isto onoliko koliko i otimanje umesto kupovine robe. Hroničari slute da je takvom stanju doprinelo i nedavno otkriće o povezanosti (uz nezakonita prisluškivanja) medijske imperije Ruperta Mardoka s pojedinim čuvarima poretka, kojim je sniženo opšte poverenje i u medije i u policiju i u političare.

Istraživači navode, takođe, da britanski košmar odudara od sadašnjih buna u Grčkoj i Španiji. Na Mediteranu se uskovitlala „srednja klasa” koja ne pristaje na statusne gubitke, a u Londonu, a potom i u nekoliko drugih ostrvskih gradova, niža klasa, koja „nema šta da izgubi”.

Nema sličnosti ni sa protestima kojima su Evropljani 1968. tražili humaniji poredak. Ni sa demonstracijama kojima su Amerikanci izvojevali okončanje Vijetnamskog rata.

Izveštači s lica mesta primećuju, takođe, da u suštini nema sličnosti ni između sadašnjih britanskih potresa i onih preko Lamanša u poslednjoj deceniji prošlog veka. Otkriva se, tako, da su Francuzi posle velikih nemira 2005, kao primer uspešnog sređivanja unutrašnjih (međurasnih) odnosa, isticali baš londonsku četvrt Totenhem, odakle su se, posle policijskog ubistva jednog pripadnika crnačke manjine, nemiri proširili po Ujedinjenom Kraljevstvu.

Većina poznavalaca zaklinje se da aktuelni košmar u Britaniji nije proistekao ni iz rasne (ili etničke) netrpeljivosti, ni iz tekućeg finansijskog loma, začetog pre tri godine u Americi. Zvuči kao uteha, ali nije.

Sugeriše da, po onome što se dogodilo u Britaniji, i od lošeg ima gore. Da posle svih zala koje smo u drugima „videli” i stoga se s njima surovo sukobljavali, još nemilosrdniji možemo da budemo u bici za raspodelu dobara među nama.

Sa olakšanjem ne može da računa niko. Čak i ako se diči nosiocima nespornih simbola britanske slave – trofeja Vimbldona i kapitenske trake „Mančester junajteda”…