САВЕТНИЧКА СТРАТЕГИЈА

Замало, па смо сви били сасвим близу еуфорије због Партнерства за мир. Ипак је било разлога, бар за велики уздах олакшања. После толико година изолације, чак санитарног кордона, можда су нас највећи и најмоћнији коначно разумели. Србија је симболично изашла из гета, и сада изгледа као да су многе континенталне магистрале отворене за нас.

Да ли заиста јесу? Можда нам се, под упливом важног догађаја, већ причинило да ће ствари коначно кренути саме од себе. Јер, забога, давно смо учинили све што смо могли. И углавном оно што смо морали, под дугим и непријатним пресијама и уценама. У динамици притисака смењивале су се претње и обећања, претворене у некој неуспешној и конфузној метафори у "штап и шаргарепу".

И шта се то десило одједном, тако нагло, да је и хиперактивна Карла дел Понте била затечена. Чак, није скривала своју љутњу и огорчење, па и бес што је нису послушали. На Балкану она се није понашала као тужилац, него као арбитар. Углавном је изрицала политичке пресуде, са амбицијама да оне буду историјска истина.

У Београду су је разумели као непријатност која се напросто не може избећи. И коначно је више нису ни избегавали. Али, политичка елита Србије је научила да нервозни вербални спорови са хировитом тужитељком не вреде. Зато се више нису ни спорили: ћутали су, покушавали понешто да објасне, климали главама и радили по своме.

И сад, мисли се да је позив Србији у Партнерство нека врста пораза госпође Понте. Добро, можда на неки начин и јесте. Али, она неће одустати од своје омиљене реченице, од које српски политички лидери већ добијају копривњачу: "Ја желим Младића у Хагу!" То је, кажу упућени, поновила више десетина пута. И засад није вредело, а кад ће не знамо!

Тужитељица неће одустати, као ни лидери оних држава који су своје тврде ставове променили у последњи час. Дакле, без Младића у Хагу, нема кретања даље. То је порука која је можда остала недоречена, или недовољно јасна пред величином догађаја. То би могло додатно да успори идеју у Србији о томе, шта уопште учинити са Младићем. Иначе је у току натегнуто суђење његовим бившим јатацима, које повремено добија облике ласцивне таблоидне забаве.

Но, о Младићу ће вероватно бити више речи после избора. Ко би се уопште ломатао и тражио га у току деликатне и прилично чудне предизборне кампање. Свако ће је водити у складу са највећим адутима: владајуће странке подсећањем на највеће успехе и достигнућа, радикална опозиција ксенофобичним екстремизмом и патетичним хашким мучеништвом. Део демократског блока узеће себи у заслугу расплет у Риги. И задатак (постављен себи) да снаге изолационизма испрати у историју.

Тако смо се, после дугог кобељања из изолације, нашли у амбијенту својеврсног, мало иновираног, мало нашминканог, но реалног агитпропа. И даље је недопустиво мало добрих и једноставних, дакле јасних програма, а много више љуте негације идеја политичких противника. То говори да политичке разлике у Србији, као и увек, изазивају највише острашћене мржње, али и стари тип агитације и саморекламе.

Председник Тадић је, на пример, имао сасвим пристојан наступ после добре вести из Риге. Обратио се грађанима Србије, тоном који је био усклађен са значајем догађаја. И било би добро да се на томе остало. Али, убрзо смо сазнали шта је, у ствари, преломило Џорџа Буша да прихвати безусловно чланство Србије у Партнерству за мир. То је, наводно, у великој мери, било писмо које је српски председник упутио свом америчком колеги. Изгледа да је то довело до извесног отопљавања. И заиста, могло је да допринесе. А кад је Буш једном преломио, ваљда је било лако са Блером.

И ту се заиста нема шта замерити српском председнику, осим можда наглашеној жељи кабинета да се једнострана президентска преписка (пошто Буш није стигао да одговори) произведе у кључни аргумент који нас је "извадио" у Риги.

Касније смо сазнали да су главну ролу ипак одиграли саветници председника, по именима: Вук Јеремић и Јован Ратковић. Они су, како је рекао господин Тадић, "осмислили политичку стратегију и водили разговоре са представницима свих кључних земаља чланица НАТО!"

Могли бисмо, можда, да сазнамо, каква је то политичка стратегија коју су осмислили саветници и чиме су ти људи импресионирали кључне чланице алијансе. И кога и чијег саветника у њима? Могли бисмо, али изгледа још није време.

Да ли је српска влада уопште учинила нешто у овом послу, на пример Министарство одбране и спољних послова? Шта су уопште радили начелник Генералштаба и помоћници министра војног по свету? Зар и они нису, бар мало указали на спремност система одбране да коначно изађе из милитарног балканског гета?

Пре неки дан нам се учинило да је то велики посао који је урадила држава, дакле њен председник и премијер, влада, војска, систем одбране, министри и генерали, медији и трудбеници у њима, читава јавност. Кад тамо, а оно јок! Него саветници чудотворци и њихова стратегија!