Важно ирско шапутање

Од нашег специјалног извештача
ТАЛИН - Естонија, 3. децембра – На последњој међународној такмичарској манифестацији у овој филмској години, на 10. Евро-азијском фестивалу црних ноћи у Талину, главном граду Естоније, славном ирском редитељу, оскаровцу Нилу Џордану (1950), синоћ је приређена посебна почаст. Уручена му је награда за животно дело и приређен програм подсећања на 15 дугометражних играних филмова које је снимио од 1982. године.

Аутор филмских дела каква су "Друштво вукова", "Мона Лиза", а нарочито "Игра плакања" и овај последњи "Доручак на Плутону", за који је освојио неколико номинација за награде Европске филмске академије, у вечери доделе ЕФА био је у Талину уместо у Варшави где је ове године одржана церемонија доделе, јер није ни очекивао добитак за, како каже, тако провокативан ирски филм.

Уз кратко подсећање и захвалност на учешћу "Доручка на Плутону" на летошњем Фестивалу европског филма на Палићу и за освојену награду, у ексклузивном интервјуу за "Политику", Нил Џордан говори о друштвеном насиљу, бриљантности глумца Килијана Марфија, Емиру Кустурици и Кену Лоучу...
ЕКСКЛУЗИВНО
"Доручак на Плутону" је сложен филм, али чини се да је у њему најважнији начин на који сте показали травестију ирског али и британског друштва истовремено?

За мене је ово пре свега филм о периоду у којем је било толико много насиља у Ирској. То су биле оне крваве године од 1972. до 1974. Разлог што сам желео да снимим овај филм према роману Пата мек Кејба је у томе што сам схватио да је могуће пласирати метафору о томе како једна особа може да преживи сав тај притисак друштвеног насиља, агресију, разочарање.

Главни филмски лик, трансвестит Патрик, од свега тога се брани тако што је створио сопствени паралелни свет у којем функционише под другим именом?

Патрик је изван сопственог тешког живота, створио бајку у којој је он сам централна личност као девојка Китен, као неко ко није умео нити желео да се прилагоди пресијама ирског друштва тога доба. Док смо Мек Кејб и ја писали сценарио стално ми се по глави "мотао" Волтеров "Кандид", јер Патрик је попут Волтеровог јунака непоправљиви унутрашњи оптимиста који спољни свет сматра добрим да бољи не може бити. И ово су управо неисцрпни извори трагикомедије у филму "Доручак на Плутону".

Патрик-Китенова мајка је у Великој Британији, још једна метафора?

То је више у функцији приче о томе колико је Ирска у то време била затворено друштво. Жене које би родиле ванбрачно дете, биле би одбачене од друштва и морале су да иду у Енглеску. Свако ко је био одбачен ишао би у Енглеску...

Чини се да је улога Патрика-Китена, улога живота младог Килијана Марфија?

Он је један од разлога што сам уопште успео да снимим овај филм. Реч је о јединственој улози и чинило ми се немогућим да ће ми поћи за руком да пронађем неког ко ће успети да је одигра. Још у време припрема знао сам да од филма не може бити ништа уколико не успем да нађем глумца. Међутим, на пробним снимањима Килијан Марфи је био апсолутно савршен, бриљантан. Зато сам одлучио да са филмом идем до краја, иако га је било компликовано снимити и тешко наћи копродуценте за овакву тему, јер ретке су прилике када се намести да глумцу улога стоји као саливена.

А је ли стајала као саливена Емиру Кустурици, епизодном глумцу у Вашем филму "Добар лопов"?

Ха! И те како!

Волите ли његове филмове?

Веома их волим. Мислим да је Емир Кустурица један од најинтересантнијих редитеља на свету. Он има непокоран и горопадан таленат с којим снима филмове који су високо на скали узбуне. Ја делим филмове на оне који то нису и на уметнички филм. Оно што ради Кустурица је пунокрвни и важан уметнички филм.

Да ли је уметнички филм данас мртав?

Не мислим да је мртав. Ово јесте веома конфузно време, филм се рапидно мења, али мислим да још увек има толико много интересантних ствари и тема у које може да се зарони.

Недавно је Коста Гаврас изјавио за "Политику" да сматра да је развојем дигиталне технологије дошло до тога да је филм изгубио своју митологију. Шта Ви о томе мислите, је ли сада другачије?

Потпуно другачије. Дигиталне слике су свуда око нас, на нашим мобилним телефонима, на компјутерским екранима, нарочито на телевизији, и оно што се због тога десило филму јесте губљење његове посебности. Посебност филма због које сте одлазили у биоскоп да га гледате, нестала је. Филм се мења, али нико не зна тачно како ће, и где ће га те промене одвести. Међутим, оно што је важно јесте да је филм још увек веома жив.

Губљење посебности није, чини се, погодило и амерички филм?

Нема никакве сврхе клонути пред америчким филмом и америчком доминацијом у свету, јер је то нешто што се већ догодило. Све је то ту међу нама и око нас, тако да једино што треба чинити јесте да се што боље искористи амерички систем дистрибуције филмова, јер је то данас једини успешан и једини озбиљно постојећи дистрибуцијски систем. Дакле, нема сврхе бити стално љут на сву ту доминацију, јер је она наша реалност, већ то некако треба искористити. Једино то вреди чинити и управо је то оно што ја покушавам да урадим.

Ви сте управо снимили још један амерички филм?

Јесам, и то у Њујорку са Џоди Фостер. Реч је о филму "Храбра" и његова тема је освета. Његова премијера биће током следеће године.

Занимљиво, током ове године изашла су два филма на тему бурних и крвавих година борби за ирску независност. Један је Ваш "Доручак на Плутону", а други "Ветар који њише јечам" Кена Лоуча. Јесте ли гледали Лоучов филм и шта о њему мислите?

Гледао сам Лоучов филм и веома ми се свиђа како је он приступио теми. Обојица имамо ирско искуство, а константна ствар у ирском искуству је рат за независност, интензивно насиље. Оно је утицало и одређивало различите животе, и мој – проживљен у Ирској, и Лоучов – проживљен у Британији. Ирско искуство је за нас попут одраза у огледалу.

Је ли дошао крај насиљу?

Јесте, крај је. Сада имамо премијера, сада је другачије.

--------------------------------------------------------------------------

Наш филм у Панорами

На јубиларном 10. Евро-азијском фестивалу црних ноћи, међу 270 филмова распоређених у неколико ускопрофилисаних програма, нашао се и филм "Сутра ујутро" Олега Новковића, као једини представник српске кинематографије. Филм се налази у атрактивном програму "Панорама", а карте за обе пројекције већ су распродате. У овом програму биће приказани и хрватски филм "Два играча са клупе" Дејана Шорака и македонски "Контакт" Сергеја Стојановског, док се у програму "Културна врата" приказује словеначки филм "Љубљана је љубљена" Матјажа Клопчича...