Странке у транзицији

Тачно шест година од избора на којима је Демократска опозиција Србије до ногу потукла радикале и социјалисте, и наравно ЈУЛ, и у српски парламент ушла са 176 мандата, такозване странке бившег режима налазе се на некој врсти прекретнице на свом путу. Месец и по дана уочи парламентарних избора заказаних за 21. јануар, Српска радикална странка и Социјалистичка партија Србије се суочавају са искушењима која ће их или ојачати, или знатније ослабити – радикали се, како тврде, боре за живот свог лидера Војислава Шешеља, који у притвору Хашког трибунала штрајкује глађу (данас је већ 24. дан), а социјалисти покушавају, избором новог председника странке да поврате макар делић моћи коју су имали деведесетих година прошлог века на челу са Слободаном Милошевићем.

Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа "Нова српска политичка мисао", оцењује да су СРС и СПС заправо странке у транзицији – од пуне маргинализације, па и криминализације, ка потпуној нормализацији и легитимизацији своје политичке егзистенције.

Политички аналитичар Владимир Гоати рекао је прошле недеље у изјави за Танјуг да су се кључне промене у страначком животу Србије десиле после октобра 2000. године, када је настала подела на два блока странака – на победнике и губитнике. У блоку губитника, према његовим речима, СРС се профилисала као велика странка. Како је навео, радикали су "усисали" мање странке, као и велики део гласача СПС-а, која се од најјаче политичке политичке партије Србије 90-их година, претворила у странку која на изборима осваја отприлике седам одсто гласова.

Толико су социјалисти освојили на последњим парламентарним изборима, децембра 2003. године (22 мандата), а сада се, како процењују неки аналитичари, може догодити и да не прескоче цензус. На првим парламентарним изборима 1990. године СПС је имала подршку 77, 6 одсто грађана (194 мандата у парламенту), да би на првим парламентарним изборима после петооктобарских промена (децембра 2000) освојила око 13 процената подршке и добила 37 мандата у Скупштини Србије.

СРС је први пут изашла на изборе 1992. године, када је освојила 73 мандата, а на изборима 2000. године имала је подршку око 8,5 процената бирачког тела и добила 23 посланичка места. На изборима 2003. године, међутим, била је најјача странка са подршком више од милион бирача и освојила 82 посланичка места (али је остала у опозиционом статусу).

Ђорђе Вукадиновић оцењује да су социјалисти и радикали после 5. октобра 2000. године функционисали као нека врста политичких актера другог реда, иако их нико формално није забрањивао, нити прогонио. Тек у последњих неколико година, за време мандата владе Војислава Коштунице, они су, наводи Вукадиновић, донекле легитимизовани на политичкој сцени, иако то, како додаје, није увек наилазило на довољно разумевање јавности, чији један део има и те како интереса да готово половину политичке сцене држи у некој врсти политичке изолације и санкција.

"Јесу они могли да излазе на изборе, али од 5. октобра је њихов статус на политичкој сцени био некако на ивици криминализације. Више су толерисани као још неотклоњени и нелустрирани остатак прошлости, него што су били прихватани и признати као политички актери који се могу критиковати или хвалити, према којима се може односити као према свима другима", сматра Вукадиновић.

Милошевићева смрт и Шешељев одлазак у Хаг и штрајк глађу, сада су, како додаје, некако поново актуелизовали питање унутрашње трансформације "петооктобарских губитника".

– Док је Милошевић био жив, и док Шешељ није запао у ово садашње стање, и СПС и СРС су некако по инерцији функционисали, полускрајнути, полуактивни, са унутрашњим трзавицама, које су некако држане по страни и под тепихом. Сада то више неће моћи. Мораће сами да одговоре на питање куда даље, без обзира на исход Шешељевог штрајка глађу, или исход конгреса социјалиста – оцењује Вукадиновић.

Према његовим речима, у овоме постоји двоструки проблем – како унутар ових странака, у којима постоји збуњеност око тога којим путем и како даље, тако и читаве српске јавности о томе какав став заузети према овим странкама. Питање будућности социјалиста и радикала јесте – колико инсистирати на темељима и принципима из политике деведесетих година, односно, колико се покушавати прилагодити времену, а не изгубити идентитет и оно због чега имају подршку коју имају, поготово радикали. "То јесте квадратура круга, али у политици се то и дешава и решава, повремено успешно, повремено не. Дакле, да задржите континуитет, идентитет и пре свега бираче, а истовремено се прилагодите околностима, новим темама и изазовима", указује Ђорђе Вукадиновић.

Владимир Гоати је у изјави Танјугу указао и на то да се појавио тренд преласка гласача СПС у табор радикала и да је то "стратешко" гласање, јер људи гласају за опцију која ће ући у парламент, не желећи да ризикују своје гласове. Он је напоменуо да СПС има и један број сталних партијски идентификованих присталица, који читав живот гласају за ту странку, али да се тај број смањује "снагом живота".