Наша деца и њихови разбијачи

Стални аутор и оснивач ове рубрике Бошко Јакшић узео је одмор да пише књигу о арапском пролећу. Рачуна да је ферагосто створен за лаке теме и исте такве новинаре. Пролеће је било тамо –арапско, јесен ће бити овде –европска, значи лето је за предах или прилика за ретко вредне, као што је он. Шанса да резимира пролеће и припреми се поткован за краће дане и дуже ноћи. Овде.

Испало је да је мрак по коме тумарају аналитичари овог августа непробојан. Нема лучоноше да нам расветли каква је то каша прокључала у најпросперитетнијој светској престоници. Лондон је горео и више практично не може да се угаси, нигде у свету. Нема те воде кадре да га накваси или бар локализује.

Кошмар се шири хоризонтално, физичке препреке су бесмислене. Виртуелна копија се визуелно и вербално умножава, прераста у инстант физичке реплике, где год се случајно сложе карте. Ватрогасци су беспомоћни, не умеју са блекберијем.

Све фармерке, патике, дуксеви, плазме, цигарете, виски, вотка, парфеми, биће од сада закувани у овој чорби коју ће кусати тинејџери празних џепова широм планете. За класичне потрошаче остаће само хлеб и млеко. Досадашње институције демократије нису у стању да заштите ни оне са пуним ни оне са полупразним буђеларима.

То је најнадреалнија револуција која се икада догодила. До сада је овде и тамо лансирано безброј теорија о почетној искрици из које је букнула.

Прва теза: Анархија

Она пада у воду или се мења дефиниција. Нови анархиста са капуљачом усредсређен је на јасни циљ: Улеће у мали локални бутик на спрат, оставља нетакнутом робу у приземљу, јури уз степенице и пуни свој руксак најскупљим фармеркама од 300 фунти (то је још доста више евра, јер Британија нема намеру да уђе у еврозону) „miss sixty”, „D&G”, понеки „levis”…

„Знали су радњу у коју су упали”, прича власница, „и однели само најскупље, остало су поразбијали и запалили.”

Коментар који се може чути у Србији: Ви сте нама отели срце, сада је и вама закуцала маца на вратанца и узеће вам оно до чега вам је највише стало. Ми смо патриоте, ви сте разбијачи, личимо једни на друге само ако нам гледате у обућу. Сви носимо нови „најк”

Друга теза: Изолација

Маргинализовани слојеви, кренули су да разбију границе, да укроте елиту да им отму оно што су они отели другима. Не маре што су социјално најизопштенији, највеће жртве оваквих нереда.

Одговор из српског сокака: Ми смо под санкцијама и данас. Не дате да прође ни хуманитарна помоћ.

Трећа теза: Разбијене породице, недостатак оца

Британска аналитичарка Кристина Одон у „Дејли телеграфу” тврди да су припадници гангова, деца која живе у породицама где фали отац. Затвори су пуни изгредника који су расли у породицама без мушке фигуре.

Наши одговарају: Кева је та која држи конце. Брате, ако треба, она ће да испише чекове, па нек секу струју.

Четврта теза: Кресање социјалних бенефиција

Смањује се државна партиципација за становање, школовање, трудноћу. Угрожени слојеви знају да ће бити још горе него што је сад.

Овде одговарају: Код нас нема шта да се смањи. Све сами плаћамо.

Пета теза: Сувише млака полиција

Мардоков таблоид „Сан” захтева да се криминалци растерају воденим топовима, електричним пендрецима, па чак и сузавцем…

Одговор из Србије : А на нас сте бацали уранијумске бомбе.

Шеста теза: Расизам према црној популацији

Кристина Петерсон у „Индепенденту” каже да полиција чешће убија црнце него белце, и да их унапред означава као криминалце по боји коже.

Одговор из Србије: Ми, хвала богу, немамо црнце. Цигани, зна се да они краду. Сад су се извештили и маскирају се у сељаке на Каленићевој, али не вреди. Може да носи и шајкачу, ипак је Циганин и краде. Остали имају исту боју коже, али нису на ић.

Седма теза: Гангстерски реп и андерграунд култура.

Пол Роутлеџ у „Дејли мирору” узроке види у реп музици и речима који подстичу мржњу, глорификују насиље, презир према полицији или ауторитету, опева најогољенији материјализам.

Наш одговор: Цеца је царица за полицију, родитеље и децу. Не раздвајамо се, сви је подједнако волимо.

Осма теза: Потрошачко друштво.

„Гардијан”: То су потрошачки нереди које карактерише потрошачка пробирљивост. Стално нам се под нос ставља да омиришемо нешто што не можемо да купимо.

Призор из једног београдског фризерског салона: Прва муштерија: „Што су ти добре чизме...” Друга муштерија: „Џабе су, само шестсто евра”

Девета теза: Технологија и друштвене мреже.

Овај феномен, по мишљењу професора Стива Вилсона, није довољно истражен иако се о њему доста говори.

„Годинама смо свесни да кланови и фудбалски хулигани користе технологију како би се окупили и организовали тучу. Мислим да је полиција била спора у хватању корака са новим технолошким средствима. Као што знамо, мобилни телефони могу да се користе и за напад и за одбрану од криминала. То је нешто о чему полиција не жели да размишља.

Одговор „Делија” и „Гробара”: Све што имамо кажемо гласно „…проћи ћеш као Ћурувија”. Или напишемо: „Убиј педера”. Нико не размишља.

Како на острвске догађаје гледају остали народи континенталне Европе?

Пољуљани су. Антагонистични Французи предосећају да су се са ривалом преко Ламанша нашли у истом чамцу. Оваква демократија се саплиће о своје сопствене ноге, не само о англосаксонске. Немири који су 2005. харали по француским предграђима, нису озбиљније угрозили париске простране авеније саграђене још после револуције 1789, како би својом ширином онемогућиле нове преврате.

Шпанцима већ следеће недеље долази папа, и још два милиона младих верника из целог света. Док се они заједно са ватиканским поглаваром буду молили, покрет 15 М, миран али решен да свргне овакву демократију, брани тргове секуларне државе од ватиканске окупације. Није морално да у оваквим околностима доводимо папу, кажу они. А понеки усамљени теолог усуђује се да им одговори како је баш молитва једина економична ствар која може да донесе бољитак.

Далеко у Чилеу, најпросперитетнијој земљи Латинске Америке, трају масовни протести младих који траже доступније образовање и школовање. У Европи, обузетој својом муком, мало се зна да су у Мексику у току масовни маршеви за утврђивање неке нове другачије стратегије у рату против нарко-трафикантске мафије. И ту су као и у Лондону, полицајци поткупљени. Само што нема оног шаљивџије да покуша из немоћи да баци тањир са пеном за бријање на образ цару медијске манипулације Руперту Мардоку. Он је по хитном поступку експедован иза решетака. Мардок је на слободи, ено га бруји преко „Сана” и „Фокса” и својих политичких заштитника о „чистом криминалу” и неморалу. У претрпане затворе сада стижу још много млађи неодгонетнути људи. Више нигде нема места. Ни за нашу децу ни за њихове разбијаче.