Немачка поносна на рушење зида

Берлин – Немачки председник Кристијан Вулф је на централној свечаности поводом 50. годишњице од почетка градње Берлинског зида, позвао немачко друштво на више отворености, укључујући већу интеграцију странаца и толеранцију и оценио да је зид био симбол драстичне комунистичке присиле и истовремено, њене пропасти.

Вулф је подсетио на растурене породице и пријатељства током постојања Берлинског зида и нагласио да је ''на крају, слобода непобедива''. Немачки председник је на свечаности, на којој су били канцелар Ангела Меркел, министри, чланови парламента, бивши и садашњи политичари и други, поручио да Немци могу да буду поносни на своју земљу, јер, како је истакао, зид није пао, већ је срушен. ''Ценимо и штитимо слободу, коју ми сада коначно имамо за све'', рекао је Вулф. Меркел је поручила да је неправда градње Берлинског зида опомена да се за слободу, људска права и демократију треба борити. „Ми никада не смемо заборавити 13. август 1961. године и патње милиона људи”, рекла је Меркел у једном интевјуу.

Колико је људских жртава однео Берлински зид, и који је све до 9. новембра новембра 1989. године, скоро три деценије, био симбол поделе Немачке, питање је на које немачки историчари, изгледа, још нису дали дефинитиван одговор. Најновији подаци Берлинскиог музеја говоре да су 1.393 особе страдале на Берлинском зиду и немачким границама у покушају да из некадашње источне пређу у западну Немачку. Тиме је, према подацима музеја, број жртава за 46 већи, него што су показивали досадашњи подаци. Музеј је у својим наводима обухватио све жртве на унутрашњим границама Немачке, али и оне грађане ДДР, који су, рецимо, страдали у Бугарској, покушавајући да се преко Грчке домогну западне Немачке, као и убијене војнике ДДР и оне који су преко Балтика желели на запад. Када је реч о жртвама Берлинског зида и страдалим ДДР грађанима који су желели да пређу у западну Немачку, историчари имају различита мишљења, и има оних који сматрају да је реалистична бројка од 1000 жртава у времену од 1945. године до 1989. године.

 Подаци кажу да постоје докази о најмање 136 људи који су изгубили живот покушавајући да пређу Белрински зид, а последња сазнања истраживача говоре да је, можда, чак 245 људи настрадало. Ида Зикман, која је, само пар дана после подизања првих жица, 22. августа 1961.године изгубила живот, важи за прву жртву Берлинског зида, а први убијени Немац, у покушају преласка ''на другу страну'' је Линтер Литфин, који је погинуо 24. августа 1961. године, док је последња жртва био Крис Гефрој,убијен 5.новембра, само три дана пре пада Белринског зида. Међу жртвама ''зида'' било је и најмање петоро деце, која су се удавила у реци Шпре, покушавајући да је препливају и домогну се друге обале, пише немачка штампа, подсећајући на 13. август 1961. године, када је само два месеца пошто је тадашњи шф злогласног '''Стазија'' (обавештајне службе ДДР) Валтер Улбрихт рекао да нико нема намеру да гради зид, почела градња. Медији пишу да је, изгледа, прави разлог за подизање Берлинског зида саопштио тадашњи шеф совјетске Комунистичке партије Никита Хрушчов, када је, према подсећањима, поставио контра питање: ''А шта је требало да учиним? Само прошлог месеца је 30,000 људи напустило ДДР''. У пропаганди источнонемачког комунистичког режима Берлински зид је, међутим, остао као симбол антфашистичке бране од рата који је припремао Запад, подсећају аналитичари. Зид, чија је градња трајала неколико година је коштао, каже статистика, више од 1,5 милијарде тадашњих марака и био симбол поделе Немачке и симбол непремостиве границе између богате браће на западу и сиромашне на истоку. Зид је био дугачак 155 километара и четири метра висок, а око 11.500 војника га је ''држало на оку''. Иако су источнонемачке комунистичке власти строго контролисале ''зид'', Немци су увек изнова покушавали да пређу на другу страну довијајући на разне начине-а један од честих били су покушаји да се премости река Шпре. Пад Берлинског зида је за многе становнике некадашњег ДДР, како пише штампа, био један од најсрећнијих догађаја. Немачка са 83 милиона становника данас представља водећу земљу ЕУ, а подсећања на време ДДР код многих изазивају болне успомене на комунизам и прогоне, али и нешто лепше емоције и сету на прохујалу сигурност радног места у држзавним службама, вожњу ''трабантима'' и „тешки луксуз „- банане.

Танјуг